Удружење власника акција "Телеком Србија"

Постоје хартије од вредности које су по својој суштини посебне у односу на друге финансијске инструменте. Оне спадају у групу финансијских деривата, односно изведених хартија од вредности, које су на специфичан начин повезани са финансијским инструментима.

Опције представљу посебан тип финансијских деривата. Организована трговина опцијама почела је 1973 године у Чикагу и од тада трговање опцијама доживљава велики бум. Корени се везују за зачетке терминског трговања који су постојали још 30- их година XВИИ века у Холандији и Јапану.

Опција подразумева право, али не и обавезу, да се купи односно прода одређена актива, по унапред уговореној цени у оквиру одређеног временског прериода. Ова специфичност опције, која купцу оставља могућност не реализовања опционог уговора, сврстава је у категорију која се означава појмом „условна права“. Цена опције, која се плаћа да би се ово право стекло, назива се премија.

Односи приликом емисије опција се регулишу специфичним споразумом (опционим споразумом), у коме се купцу опције даје право да захтева од продавца (емитента) опције, да на утврђени датум, прода или купи предмет опције по уговореној цени опције. Такође, у зависности од тржишне ситуације, купац има право да на утврђени датум тражи исплату разлике између тржишне цене предмета опције и уговорене цене опције.

Треба напоменути да је уговорна цена опције уговорена цена активе, односно цена по којој купац купује или продаје одређену активу (ХоВ, робу...) и не треба је мешати са ценом опције која се назив премија. Цена обвезнице представља одређену премију продавца опције за преузети ризик и исплаћује се без обзира да ли ће купац реализовати право из опције. Ризик, који у овом случају сноси продавац опције, односно емитент, везан је за безусловну обавезу да уради оно што купац од њега тражи, без обзира на неповољну тржишну ситуацију у том моменту.

Купац куповне опције има право да купи, одређену количину активе по фиксној цени у току одређеног преиода времена. Да ли ће он то право извршити или не, зависи од разлике између тжишне цени и уговорене цене активе, односно ХоВ, на коју се опциони уговор и односи. Ако предпостави да ће цена ХоВ наведене у опцији падати, он може да прода опцију пре рока доспећа или ако је цена наведене ХоВ на тржишту нижа од уговорене цене, одустати од куповине од емитента и куповину извршити на тржишту, али у том случају плаћа договорену премију. У случају да је тжишна цена, наведене ХоВ, виша од уговорене, купац ће се одлучити да реализује опцију, односно да ХоВ купи од емитента опције, а не на тржишту. У овој ситуацији, купац опције остварује добит у разлици између тржишне и уговорене цене ХоВ.

Купац продајне опције исто ће, руковођен инертесима увећања добит, реаговати у случајевима разликовања тржишне цене од уговорене и продати ако је уговорена цена виша односно одустати од продаје уговорене количине ХоВ ако је уговорена цена нижа, односно ако продајом на тжишту може да добије више. Такође, опцију, може у сваком тренутку продати на секундарном тржишту и тиме пренети права из опције.

Поред куповне и продајне опције постоје и други критеријуми за њихово разликовање. Тако имамо опције различите по начину њиховог искоришћења, односно Европски, Амерички и Егзотични тип. Европски подразумева да власник опције, право из опције, може искористити само на дан доспећа, Амерички представља опцију, чије се право, може искористити било када од момента куповине па до рока доспећа, а Егзотични представља групу опција које су новијег датума и које су по својој структури комплексније и од европслих и америчкијх, и куповних и продајних. Најчешћа је подела опција на основу типа активе на које се односе, односно на финансијске, робне и реалне.

Опције представљају најзначајнији инструмент хеџинга, помоћу кога се инвеститори штите од различитих врста ризика. Помоћу опција је могуће смањити, некада и елиминисати ризик промена цена, тржишних индекса, каматних стопа, девизних курсева и тиме повећати сигурност инвеститора на тржишту.