Удружење власника акција "Телеком Србија"

Форвард или термински уговор је проста изведена хартија од вредности, односно уговор о купопродаји одређене финансијске финансијске активе по унапред дефинисаној цени, где ће се испорука активе и коначно плаћање извршити одређеног дана у будућности. Ови уговори углавном нису стандардизовани, тј. услови реализације трансакције се индивидуално уговарају између купца и продавца, без посредника (или клириншке куће), што их разликује од фјучерса. Уговор се углавном склапа између две финансијске институције или између финансијске институције и једног од њених клијената – предузећа. Овим уговором обично се не тргује на берзи. Термински уговор је ОТЦ инструмент и они се углавном извршавају.
Једна од уговорних страна у терминском уговору прихвата „дугу позицију“ и сагласна је да купи предметну активу на познат и будући датум за познату и специфицирану будућу цену. Друга страна прихвата „кратку позицију“ и сагласна је да прода активу истог дана по истој цени. Цена у терминском уговору се назива цена испоруке. Цена испоруке у време склапања уговора је изабрана тако да је вредност терминског уговора за обе стране једнака нули. То значи да нема трошкова за ступање у дуги или кратку позицију. Касније та вредност постаје позитивна или негативна у зависности од кретања цене основне активе. На пример, ако цена активе нагло порасте након склапања уговора, вредност дуге позиције у терминском уговору постаје позитивна док вредност кратке позиције постаје негативна. Држалац кратке позиције у време доспелости уговора испоручује активу држаоцу дуге позиције у замену за новчани износ еквивалентан цени испоруке. Кључна варијабла која одређује вредност терминског уговора једнака је нули у моменту његовог склапања. Терминска цена представља цену испоруке, која чини да уговор има нулту вредност. Током времена, терминска цена се мења, док цена испоруке остаје иста. Генерално посматрано, терминска цена варира са доспелошћу посматраног уговора.

ФЈУЧЕРС

Фјучерс представља обавезу да се купи или прода одређена роба или финансијска актива као што су нпр. жито, злато или хартије од вредности одређеног дана, по унапред одређеној цени. Фјучерс уговор, као и термински уговор, представља споразум између две стране о куповини или продаји активе у познато будуће време за познату цену. За разлику од терминског уговора, фјучерс уговором се нормално тргује не берзи. Да би се омогућила трговина, берза поставља извесне стандарде за фјучерс уговоре. Пошто две стране у уговору не морају да се међусобно познају, берза утврђује и гарантне механизме за извршење уговора.

Код фјучерса обично није специфициран тачан датум испоруке. У уговору се позива на месец испоруке, а дотична берза утврђује период унутар месеца када се мора извршити испорука. Време испоруке за берзанске производе је често цео месец. Код фјучерс уговора постоје две позиције. „Кратка позиција“ је позиција продавца која га обавезује да о доспећу испоручи основни инструмент из уговора. „Дуга позиција“ је позиција купца фјучерс уговора, која га обавезује да преузме (купи) основну активу о доспећу. Држалац кратке позиције има право да изабере време током трајања периода испоруке када ће извршити испоруку. Обично уговор има неколико различитих месеци испоруке са којима се тргује у исто време. Берза утврђује тачан износ активе који мора бити испоручен по једном уговору, како ће се котирати будућа цена и ограничење износа до којег се може кретати фјучерс цена (у уговору) у току једног дана. На пример, у моменту продаје, ограничење дневног кретања цена за фјучерс уговор је 1 долар. Уколико цене падају за наведени износ, за уговор се каже да је на доњем ограничењу. Уколико цена порасте за наведени износ, каже се да је на горњој граници. Кретање цена у наведеним оквирима се означава као кретање у границама. Циљ утврђивања дневних ограничења за кретање цена је да се спече велике осцилације због потенцијално шпекулативних понашања.

Сходно врсти производа којим се тргује, фјучерси се деле на робне и финансијске. У основи финансијских фјучерса налази се неки финансијски инструмент (краткорочни и дугорочни), кретање нивоа берзанских индекса и девизни курсеви. Цене фјучерс уговора се утврђују на берзи, мада још увек нису идентификона чврсте везе између фундаменталних економских кретања и цена валутних и индексних фјучерса. Када је актива за фјучерс уговор берзански производ могуће су варијације у квалитету. Због тога је након избора активе важно да берза тачно одреди степен квалитета робе који је прихватљив. Величина уговора утврђује износ активе који се мора испоручити у оквиру датог уговора. Ово је важна одлука за берзу. Ако је уговор исувише велики, многи инвеститори који би желели да покрију релативно малу изложеност или који би желели да стекну релативно малу шпекулативну позицију, били би онемогућени да користе берзу. На другој страни, ако је уговор исувише мали, трговина може бити скупа, јер сваки уговор подразумева одређене трошкове.

ОПЦИЈЕ

Постоје хартије од вредности које су по својој суштини посебне у односу на друге финансијске инструменте. Оне спадају у групу финансијских деривата, односно изведених хартија од вредности, које су на специфичан начин повезани са финансијским инструментима.

Опције представљу посебан тип финансијских деривата. Организована трговина опцијама почела је 1973 године у Чикагу и од тада трговање опцијама доживљава велики бум. Корени се везују за зачетке терминског трговања који су постојали још 30- их година XВИИ века у Холандији и Јапану.

Опција подразумева право, али не и обавезу, да се купи односно прода одређена актива, по унапред уговореној цени у оквиру одређеног временског прериода. Ова специфичност опције, која купцу оставља могућност не реализовања опционог уговора, сврстава је у категорију која се означава појмом „условна права“. Цена опције, која се плаћа да би се ово право стекло, назива се премија.

Односи приликом емисије опција се регулишу специфичним споразумом (опционим споразумом), у коме се купцу опције даје право да захтева од продавца (емитента) опције, да на утврђени датум, прода или купи предмет опције по уговореној цени опције. Такође, у зависности од тржишне ситуације, купац има право да на утврђени датум тражи исплату разлике између тржишне цене предмета опције и уговорене цене опције.

Треба напоменути да је уговорна цена опције уговорена цена активе, односно цена по којој купац купује или продаје одређену активу (ХоВ, робу...) и не треба је мешати са ценом опције која се назив премија. Цена обвезнице представља одређену премију продавца опције за преузети ризик и исплаћује се без обзира да ли ће купац реализовати право из опције. Ризик, који у овом случају сноси продавац опције, односно емитент, везан је за безусловну обавезу да уради оно што купац од њега тражи, без обзира на неповољну тржишну ситуацију у том моменту.

Купац куповне опције има право да купи, одређену количину активе по фиксној цени у току одређеног преиода времена. Да ли ће он то право извршити или не, зависи од разлике између тжишне цени и уговорене цене активе, односно ХоВ, на коју се опциони уговор и односи. Ако предпостави да ће цена ХоВ наведене у опцији падати, он може да прода опцију пре рока доспећа или ако је цена наведене ХоВ на тржишту нижа од уговорене цене, одустати од куповине од емитента и куповину извршити на тржишту, али у том случају плаћа договорену премију. У случају да је тжишна цена, наведене ХоВ, виша од уговорене, купац ће се одлучити да реализује опцију, односно да ХоВ купи од емитента опције, а не на тржишту. У овој ситуацији, купац опције остварује добит у разлици између тржишне и уговорене цене ХоВ.

Купац продајне опције исто ће, руковођен инертесима увећања добит, реаговати у случајевима разликовања тржишне цене од уговорене и продати ако је уговорена цена виша односно одустати од продаје уговорене количине ХоВ ако је уговорена цена нижа, односно ако продајом на тжишту може да добије више. Такође, опцију, може у сваком тренутку продати на секундарном тржишту и тиме пренети права из опције.

Поред куповне и продајне опције постоје и други критеријуми за њихово разликовање. Тако имамо опције различите по начину њиховог искоришћења, односно Европски, Амерички и Егзотични тип. Европски подразумева да власник опције, право из опције, може искористити само на дан доспећа, Амерички представља опцију, чије се право, може искористити било када од момента куповине па до рока доспећа, а Егзотични представља групу опција које су новијег датума и које су по својој структури комплексније и од европслих и америчкијх, и куповних и продајних. Најчешћа је подела опција на основу типа активе на које се односе, односно на финансијске, робне и реалне.

Опције представљају најзначајнији инструмент хеџинга, помоћу кога се инвеститори штите од различитих врста ризика. Помоћу опција је могуће смањити, некада и елиминисати ризик промена цена, тржишних индекса, каматних стопа, девизних курсева и тиме повећати сигурност инвеститора на тржишту.

ВАРАНТИ И ПРАВА

Варанти (warrants) и права (rights), као и опције, дају нека опциона права инвеститорима. Варанти се најчешће емитују заједно са обвезницама и преференцијалним акцијама и омогућују њиховом имаоцу да у одређеном периоду времена купи одређени износ акција, по одређеној цени која је, готово без изузетка, виша од тренутне тржишне цене акције. Они могу бити везани за ове хартије, али су чешће одвојиви, са могућношћу несметаног слободног промета. Иако су варанти веома слични цалл опцијама, основна разлика лежи у чињеници да варанте емитују корпорације, које уједно и гарантују за њих, док код опција то није случај. Такође, рок доспећа варанта најчешће се мери годинама, док се код опција он мери у месецима, а по извршењу варанта, корпорација га повлачи из оптицаја и емитује нову акцију. Дакле, она добија новац, смањује број варанта у оптицају и повећава број своји акција што утиче на њену структуру капитала. О емитовању додатних варанта одлучује само корпорација, па тако може доћи у ситуацију да се извршењем свих варанта њихов број сведе на нулу. Опције се, пак, практично мову неограничено исписивати и много их је лакше емитовати па је крајње теоретски случај да се њихов број у промету сведе на нулу. Ако се то, пак, и деси, то није резултат одлуке компаније чија се акција налази у основи опције. Међутим, иако је варант финансијски инструмент који емитује корпорација и у функцији је њеног прикупљања капитала, и промет њиме утиче на приходе корпорације, као и на њену стурктуру капитала, са аспекта инвеститора он има карактиристике као цалл опција. Варанти се у промету налазе како на берзама, тако и на ванберзанском тржишту и њихове котације се налазе међу котацијама акција на финансијским страницама дневних новина.

Слично варантима, права се, такође, односе на могућност куповине одређених акција по одређеним ценама у одређеном року, али су те цене, по правилу, ниже од тренутних тржишних цена, а рок је најчешће ограничен на две или четири недеље. Права се, по правилу, дају постојећим акционарима, у пропорцији са њиховим досадашњим власништвом над акционарским капиталом, приликом додатне емисије акција компаније. Иако је у Србији честа пракса да се постојећим акционарима понуде акције из нове емисије по нижим ценама, права, као финансијски инструмент и предмет трговања, не постоји. За разлику од нас, трговање ових хартијама на развијеним тржиштима веома је развијено и често се практикује.

СВОПОВИ И ИНВЕСТИЦИОНЕ ПОЛИСЕ ОСИГУРАЊА

Своп (swap) је финансијски уговор који обавезује једну страну да замени (свопује) скуп исплата које поседује за други скуп исплата које поседује друга страна. Свопови се често користе код хеџинга, како би се умањио одређени ризик, на пример, каматни ризик, а користе се и у шпекулативним радњама. Већином свопова тргује се на ванберзанском тржишту, мада се одређени типови свопова могу наћи и на трговању на тржиштима фјучерса. Постоје две основне врсте свопова: валутни и каматни свопови. Док се валутни своп своди на замену скупа исплата у једној валути за скуп исплата у другој валити, каматни свопови подразумевају замену једног скупа каматних исплата за други скуп каматних исплата. Каматни свопови јавили су се почетком ’80их година у време раста тражње за хеџинг финансијским инструментима. Свопови могу да смање трошак управљања ризиком с обзиром на то да су јефтинији од преуређења портфолио структуре. Са друге стране, свопови, као уговори, могу трајати дуго времена, на пример 10 и више година, што им даје изразиту предност у односу на каматни хеџинг са другим деривативним хартијама од вредности. Тржиште каматних свопова, најчешће је организовано и контролисано од стране великих комерцијалних и инвестиционих банака.

Валутни своп подразумева размену предиодичног скупа исплата у једној валути, за периодични скуп исплата у другој валути. Основна варијанта овог свопа подразумева размену главница у различитим валутама и поновна замена главница по унапред одређеном девизном курсу о допсећу посла. Могу се користити као механизам релаксирања ограничења у прометању девизама.

Инвестициони финансијски инструменти осигурања су полисе осигуравајућих компанија које имају инвестициони карактер. Најпознатији од ових инстурмената је ганатовани инвестициони уговор (ГИЦ), креиран у пракси америчких компанија. Код овог инструмента, инвестициона компанија је сагласна да плати одређени доларски износ о року доспећа у замену за једнократно уплаћену премију. Износ који се исплаћује једнак је премији плус акумулисана камата по уговором утврђеној стопи. По својим карактеристикама, гарантовани инвестициони уговор је, у ствари, дугорочна обвезница без купона. Он се емитује на рок доспећа од 1 до 20 гоина, а гарантована каматна стопа зависиће о тржишних услова и рејтинга осигуравајуће компаније. Инвеститори су, улгавном, пензијски фондови.