Удружење власника акција "Телеком Србија"

Обвезнице су дужничке хартије од вредности које обавезују издаваоца (зајмопримца) да инвеститору (зајмодавацу) или доносиоцу, исплати износ наведен на њој са одређеном каматом на дан доспећа обвезнице за наплату. Обвезнице, за разлику од акција, јер не дају право на учествовање у власништву подузећа и добити, али дају право на поврат уложене главнице увећане за уговорену камату у уговореном року.

Материјализована обвезница се састоји од плашта и каматних купона. Плашт садржи основне податке о обвезници као што су ознака да је та хартија од вредности обвезница и која је врста обвезнице, назив и седиште емитента, назив и седиште купца или ознаку да гласи на доносиоца. На плашту се обавезно налази износ на који гласи обвезница (номиналну вредност обвезнице) и висина каматне стопе. Датум и место плаћања камате и главнице (номиналне вредности), место и датум издавања, ознаку серије и контролни број обвезнице, факсимил потписа овлашћеног лица и печат емитента, такође су садржане у плашту. У земљама развијеног тржишта обвезница, исплата камата се врши два пута годишње (могуће и једном годишње или о току доспећа). У том случају поред плашта обвезице садрже и каматне купоне. Каматни купони носе основне податке о самој исплати камате. У те податке спадају ознаке серије и број купона, висина камате, датум доспећа, место, датум и начин плаћања камата као и потпис овлашћеног лица и печат емитента. Када дође време за наплату камате, власник односно ималац обвезнице, мора показати каматни купон емитенту, заједно са плаштом.

У складу са постојећом регулативом, емитент може, уместо штампања обвезнице, да изда потврду која би садржала исте елементе као и плашт обвезнице с тим што она онда мора бити оверена од стране банке код које емитент има отворен депо рачун.

Да би се схватила суштина обвезница упоредићемо их са акцијама. Основна разлика је у томе што су акције власничке а обвезнице дужничке хартије од вредности, односно законити имаоци обвезница су кредитори емитента, а имоци акција његови власници и могу учествовати у доношењу одлука. Такође, обвезнице као хартије од вредности доспевају после одређеног времена и тада их емитент мора откупити од њиховог имаоца по њиховој номиналној вредности, док акције немају рок доспећа и могу остати „неисплаћене“ све док постоји предузеће емитент. Постоје и битне разлике између приноса на обвезнице и акције, тако камата код обвезница представља уговорну обавезу емитента, док дивиденда не представља правну обавезу све док је управни одбор акционарског друштва званично и не објави. Битна карактеристика камате је и та што је она унапред уговорена, док износ дивиденде који ће бити исплаћен зависи од оствареног пословног успеха. Предности власника обвезница су у томе што уколико дође до ликвидације или банкротства акционарског друштва, власници обвезница имају приоритет у односу на власнике акција у наплати својих потраживања из ликвидационе одн. стечајне масе.

ВРСТЕ ОБВЕЗНИЦА

На финансијским тржиштима постоји широка лепеза дужничких хартија од вредности. У зависности од емитента могу се поделити на: обвезнице државног трезора, органа управе и корпорацијске обвезнице. То је уједно и најакуелнија подела.

Обвезнице државног трезора су најсигурније хартије од вредности. Њих емитује држава односноовлашћени државни орган, ради обезбеђења средстава из реалних извора ради усклађивања прилива и одлива бужета односно за покриће тренутних буђжетских дефицита као и антиципативне буђжетске потрошње. Влада сваке државе гарантује да ће инвеститорима благовремено бити измириване обавезе. Стога, ове хартије од вредности носе мали принос с обзиром на низак ризик који је садржан у њима.

Обвезнице органа управе (муниципалне обвезнице) емитују државни, регионални и локални органи ради прикупљања средстава за финансирање разноврсних пројеката од јавног интереса. Њих емитују градови, региони, школе, универзитети и сл. Ради обезбеђења потребних средстава за финансирање буђжетског дефицит локалних органа власти, за изградњу школе, болнице, уличног осветљења, спортских објеката. Овај тип обвезница је обично изузет од пореза како би био што привлачнији инвеститорима. Уколико део прихода који се добије стављањем реализованих пројеката у функцију служи за исплату дуга, ове обвезнице се називају приходовне. Обвезнице са генералном обавезом, пак, емитују управни органи који имају овлашћења за наплату пореза и тако генеришу приход за измирење дуга.

Трећа врста су корпоративне обвезнице и њих емитују предузаћа било да су то јавна предузећа, транспортна и индустријска предузећа, банке или друге финансијске компаније.Корпоративне обвезнице обично плаћају веће камате од претходних типова обвезница, али и носе већи ризик. С друге стране, оне су мање ризичне од акција јер уколико корпорација банкротира повериоци (власници обвезница) се пре исплаћују из ликвидационе масе од власника (акционара). Корпоративне обвезнице могу бити осигуране када корпорација као средство обезбеђења користи имовину (опрему, некретнине и сл.) или колатерал (финансијску активу) из које ће се наплатити повериоци ако не испуни уговорене обавезе. Неосигуране обвезнице су гарантоване угледом емитента и иако изгледају ризичније понекад могу имати и бољи рејтинг од осигураних обвезница.

Стара штедња

Ради регулисања јавног дуга на име старе девизне штедње Савезне Републике Југославије који је постао дуг Републике Србије и Републике Црне Горе, обе чланице државне заједнице емитовале су обвезнице које гласе на евро у износу целокупног дуга са урачунатим каматама у износу од 4,2 милијарде евра. Обвезнице доспевају сваког 31. маја од 2004. до 2016. године а инвеститори их могу продавати и преко Београдске берзе, наравно, уз дисконт у цени.

Поред ове поделе постоје и још доста других, тако да разликујемо поделу према року доспећа, према начину означавања власништва, према начину на који се остварује право на камату, према начину обрачуна камате, према времену у коме се исплаћује главница, према начину обезбеђивања отплате, према могућности откупа пре рока доспећа, према томе ко се јавља као емитент обвезница и сл.

ПРИНОС И РИЗИК

При улагању у обвезнице морамо се суочити са одређеним ризицима са једне стране и приносима са друге стране. Улагање у обвезнице мотивисано је очекивањем инвеститора да оствари одређени принос. Принос, међутим, може али и не мора да буде остварен или може бити виши или нижи од очекиваног. Иако су по дефиницији најмање ризичне хартије од вредности су оптерећене неким врстама ризика. Једна врста ризика је кредитни ризик који се дефинише као вероватноћа да емитент не изврши своје обавезе. Што је већи кредитни ризик, то је и већа каматна стопа обвезнице и нижа цена. Код државних обвезница овај ризик је, по конвенцији, једнак нули. Друга врста ризика је каматни ризик који представља вероватноћу промене тржишне каматне стопе која детерминише цену обвезница у секундарном промету. Промена тржишних каматних стопа инверзно утиче на промену тржишне цене обвезница. Ова релација тржишне каматне стопе/тржишне цене обвезнице изазваће и промене у зависности да ли тржишна каматна стопа пада или расте. За инвеститора који планира да обвезницу држи до рока доспећа, промене каматних стопа у оквиру периода не изазивају губитке. Проблем настаје када се обвезница мора продати пре рока доспећа. Повећање каматне стопе након продаје значило би капитални губитак. Изведени ризик је ризик реинвестирања који се региструје само код дугорочних обвезница и у случају значајног варијабилитета каматних стопа. Следећи ризик с којим се можемо суочити је ризик инфлације који представља вероватноћу да ће доћи до неочекиване инфлације која није узета у обзир приликом формирања номиналне каматне стопе. Постоји и ризик ликвидности који се односи на вероватноћу да се не оствари секундарни промет обвезнице. И опет, за инвеститора који држу обвезницу до рока доспећа овај ризик не постоји. Постоји и ризик промене девизног курса који се јавља у ситуацији када инвеститор, који уложи новац у обвезницу чији се емитент обавезује да ће вршити плаћања у једној валути, не може са сигурношћу знати какав ће бити новчани ток изражен у другој валути.

Са друге стране, обвезнице доносе принос који мотивише инвеститоре да улажу у њих. Номинални принос једнак је номиналној каматној стопи на обвезницу и он се не мења током животног века обвезнице, јер се не мењају ни каматна стопа ни номинална вредност. Номинални принос није осетљив на тржишне факторе и због тога номинални принос има релативно малу аналитичку и практичну вредност за инвеститоре. Инвеститора доминантно занима стварни принос. Прва мера стварног приноса је текући принос. Стопа текућег приноса се израчунава као коефицијент каматног прихода, односно купона , која се код стандардне обвезнице не мења, и цене по којој је инвеститор купио обвезницу, која се у секундарном промету мења, теоријски бесконачно много пута. Текући принос је већи од номиналног или купонског, ако је ценаобвезницамања од номиналне вредности, односно ако је обвезница купљена уз дисконт. Консеквентно, текући принос је мањи од номиналног ако је обвезница купљена са премијом. Стога, текући приноса је веома остетљив на тржишну цену. Због тога је овај коефицијент поуздан индикатор тренутне рентабилности улагања у обвезницу. Мана је што се не узима у обзир временска вредност новца. Та мана је елиминисана мерењем приноса мерењем приноса до доспећа. То је стопа која изједначава две вредности: садашњу вредност новчаних токова и цену обвезнице. Дакле, принос до доспећа је интерна стопа приноса обвезнице. При њиховом израчунавању узимају се обзир цене обвезнице, годишње камате и рок доспећа. Због тога је употреба овог показатеља далеко поузданија. Још једна ствар којју треба напоменути је да за истопроцентну промену тржишне каматне стопе, дугорочне обвезнице ће реаговати са варијабилитетом цена од краткорочних.

УКРАТКО О ЦЕНИ ОБВЕЗНИЦЕ

Као и било којом другом хартијом од вредности, и обвезницама се тргује у секундарном промету, односно на берзи. Обвезница има своју номиналну вредност, што представља вредност на коју обвезница гласи, односно онај износ средстава који ће власнику обвезнице бити исплаћен о року доспећа. Међутим, ова номинална вредност се по правилу разликује од тржишне цене по којој се остварују купопродајне трансакције на берзи. Што је рок доспећа ближи то је цена ближа номиналној вредности, на берзи се она исказује у проценту који се у том тренутку добија у односу на номиналну вредност. Наравно, као и било која друга хартија од вредности, тржишна цена обвезнице зваиси од понуде и тражње која се у датом тренутку налази на тржишту капитала. Обвезнице су хартије од вредности са веома разноликим роковима доспећа, који се крећу од неколико дана, па чак до неколико деценија. С обзиром на ову чињеницу, одређивање цене обвезнице веома је сложен и компликован процес, који пре свега има за циљ одређивање садашње вредности будуће вредности.

Цена обвезнице зависи и од врсте обвезнице, односно да ли је она купонска или бескупонска. Цена купонских обвезница формираће се на основу два основна елемента – процена очекиваног цасх флоwа и процена стопе очекиваног приноса. Цасх флоw обвезнице састоји се од периодичних годишњих исплата купона до дана доспећа, као и од номиналне вредности на дан доспећа. Стопа очекиваног приноса утврђује се, најједноставније као принос који остварују сличне овезнице на тржишту. Ова стопа се често дефинише као годишња каматна стопа. С обзиром на то да је цена обвезнице садашња вредност цасх флоwа, она се одређује збиром следеће две вредности – садашње вредности полугодишњих или годишњих исплата купона и садашње вредности главнице на дан доспећа.

Код бескупноске обвезнице не постоји периодична исплата купона. Инвеститор ће реализовати приос од улагања као разлику између куповне и продајне цене, односно између набавне цене номиналне вредности која се исплаћује по доспећу. С обзиром на споменуту чињеницу да ове обвезнице немају купон, цена се одређује на исти начин као и код купонских обвезница, с тим што се за вредност купона узима вредност нула. Цена бескупонске обвезнице, представља, дакле, садашњу вредност суме која се добија о року доспећа обвезнице.

У секундарном промету цена обвезнице је променљива величина, а осим понуде и тражње, на њу утиче и промена тржишних каматних стопа. Како купонска стопа остаје непормењена, а тржишни услови се мењају, једина величина која се може променити, како би остварила нови тражени принос, јесте цена обвезнице. Суштина промене цене обвезнице јесте изједначавање приноса на обвезнице са тржишном каматном стопом, па се тако поред купонског приноса форимра и други принос инвеститора – капитални добитак, односно губитак. Уколико дође до тога да је купонска каматна стопа обвезнице већа од тршишне каматне стопа, цена обвезнице ће бити већа од номиналне вредности, јер она генерише већи принос од тржишног. Тада се обвезнице ове врсте продају са премијом. И наравно, важи и супротно, да ако је купонска каматна стопа нижа од тржишне, обориће се тржишна цена обвезнице и оне ће се продавати са дисконтом.

На крају треба напоменути да је једна од основних карактеристика обвезнице инверзна веза цене и приноса, односно да се цена обвезнице мења у супротном правцу од тржишног приноса. Ова појава се дешава јер цена обвезнице представља садашњу врендност будућег новчаног тока. Па тако, са растом траженог приноса, долази до пада садашње вредности будућег новчаног тока, односно цене, и обрнуто, када тржишни принос пада, садашње вредности будућег новчаног тока расте.

ОБВЕЗНИЦЕ НА БЕОГРАДСКОЈ БЕРЗИ

Тржиште обвезница на Београдској берзи веома је слабо развијено. Једини предмет трговања на том сегменту тржишта представљају обвезнице републике Србије, издате на основу измирења старе девизне штедње грађана. Током 2002. године, држава Србија емитовала је 15 серија обвезница, од А2002 до А2016, у вредности од 4,2 милијарде евра, које на наплату доспевале сваког 31. маја. До сада је доспело шест серија, од А2002 до А2007, при чему су средства исплаћивана из буџета Србије.

Све ове обвезнице издате су у нематеријалном облику, као електронски запис, гласе на име, а њихов промет ослобођен је пореза на промет, провизија на платни промет, пореза на капиталну добит итд. Занимљив је податак да се ове државне обвезнице могу пре рока доспећа користити и за куповину акција предузећа у приватизацији, као и станова, зграда, пословног простора и друге имовине у државној својини по њиховој номиналној вредности. Због ове карактеристике ових серија обвезница, долазило је до бројних манипулација власницима обвезница, махом неоинформисаних грађана. Бројна физичка и правна лица нудили су откуп обвезница РС по веома лошим ценама, које су значајно одударале од тржишних, на Београдској берзи. Постоје два начина да се ове обвезнице продају – на берзи, преко брокера, у еврима и у банци, која уз одређени дисконт, исплаћује власнике у динарима.

Државним обвезницама се на Београдској берзи тргује континуираном методом и сврстане су на А Листинг, као најквалитетније хартије на Берзи. Током 2007. године, овим се обвезницама трговало за 16,6 милијарди динара, а у 2006. за 13,3 милијарде. При том треба истаћи да је на име доспелих обвезница РС емитованих по основу старе девизне штедње грађана од јуна 2000. године, до краја септембра 2007. исплаћено укупно 1,3 милијарде евра.

Година Промет обвезницама РС

2002. 1.720.908.815

2003. 10.156.663.635

2004. 9.042.553.542

2005. 9.191.194.891

2006. 13.285.197.894

2007. 16.633.582.012

РСД, Извор Београдска берза

Задњих неколико година, државне обвезнице по основу старе девизне штедње грађана су једине дужниче хартије којима се на Београдској берзи тргује. Од 2004. године нема трговања корпоративним обвезницама, пошто од тада ни једна хартија није била предмет трговања. Те 2004. године, корпоративним обвезницама трговало се за 3,7 милијарди динара, што није ни мало занемарљив обим промета. Очигледно је да је овај сегмент тржишта потпуно занемарен и да компаније тренутно не виде бољу могућност за финансирање путем емисије обвезница. Њима је тешко да пронађу гаранта емисије, с обзиром на опште несигурно стање у привредни, али и друштву у целини. Такође, због таквог ризика, финансирање путем обвезница испада скупље од узимања кредита код пословних банака. Бројна акционарска друштва до дугорочног финансирања долазе и путем докапитализација, што путем јавних, што путем затворених емисија, за постојеће акционаре.

Још један сегмент тржишта обвезницама потпуно је занемарен. Издавањем муниципалних обвезница, локалне самоуправе дошле би до значајних извора финансирања свог рада. Међутим, оне се још не издају пре свега због законских препрека, јер локалне самоуправе немају значајне сопствене изворе, па постоји ризик да општина неће моћи да исплати обвезницу о року доспећа. Такође, постоји и значајна неинформисаност руководећих органа локалних самоуправа, па и у томе треба тражити разлог што се процес емисије ових хартија још увек у Србији није десио.

Недавно је оформљена Радна група за унапређење финансијском система у Србији, у оквиру Минисарства финансија, одакле је најављен план да се до краја 2009. године на Београдској берзи нађе од три до пет обвезница локалних самоуправа и компанија. Уколико се ови планови остваре, српско финансијско тржиште добиће нове, квалитетне и нискоризичне хартије за којима велике потребе имају институционални инвеститори, пре свега приватни пензиони фондови. Без развијеног тржишта обвезница, нема ни развијеног финансијског тржишта у целини.