Удружење власника акција "Телеком Србија"

Развој акционарства почео је веома спонтано, развојем тржишта, тако да су прве емисије „акција“ настале половином XВИ века. До тада су скупе трговачке експедиције биле резервисане само за оне имућне. Они који нису имали довољно новца, уместо узимања кредита, емитовали су потврде (претече акција) и тако прикупљали средства за спровођење скупих путовања. Тако су купци „потврда“, претече данашњих акционара, постали и власници робе која треба да буде предмет трговања. Власницима „акција“ је остало да се надају очекујући добар пословни резултат и тако остварен лични добитак.

Сматра се да је прва фирма која је на овај начин финсирала своја путовања, фирма лондонског трговаца Себастијана Кабоа „Мусцовy Цомпанy“ давне 1553 године. Због ризичности подухвата, Кабо је, уместо кредитног задужења, одлучио да емитује акције појединачне вредности од 25 фунти и на тај начин сакупи 6000 фунти које су биле потребне за реализацију експедиције којом је желео да пронађе северни морски пут за Кину. Срећа за акционаре, који су на самом почетку били осуђени на губитак јер не постоји северни морски пут за Кину, јесте што је Кебо некако дошао у контакт са Русима и уместо трговачког споразума са Кином, потписао са руским царом Иваном Грозним.

Друга трговачка фирма, много већа и познатија, која је на овај начин финансирала своје поморске експедиције била је „Тхе Еаст Индиан Цомпанy“. Она је за 17 година пословања емитовала акције у вредности од 1.6 милиона фунти. Прекоокеанска трговина се толико развила да су власници акција остваривали профит и до 40% годишње. Карактеристично за обе фирме је то што су власници њихових акција били у могућности да их продају много пре повратка експедиције.

До ширења акционарства долази у другој половини XВИИИ века, посредством индуструјске револуције, када су посредством акција прикупљен неопходна средства за оснивање првих предузећа у индустрији, што је била иницијална каписла и за друге гране – саобраћај, рударство, финансије.

Један од основних разлога зачетка акционарства, односно емитовања акција, јесте прикупљање мањих сума капитала које су се налазиле у више руку, како би се та средства концентрисала ради финансирања скупих пројеката. Други разлог је што се акцијама премошћава временски период од улагања до профитирања, односно, могућност даље продаје акција. Главна карактеристика акција је у томе што куповином купујем и удео у власништву фирме са свим ризицима и бенефитима али без наше директне одговорности. Такође акционари никако не могу изгубити више од онога што су уложили, за разлику од дуга где је дужник одговоран целом својом имовином.

Данас је овај вид организовања и прикупљња средстава широко распрострањен, а акционарска друштва се деле на две врсте, затворена или приватне корпорације и отворена или јавне корпорације. Затворена акционарска друштва се неретко састоје од мањег броја акционара и постоје ограничења у промету акција, а акцијама се не тргује на берзи. На другој страни се налазе отворена акционарска друштва где не постоји ограничење у промету и њиховим акцијама се слободно тргује на берзанском и ванберзанском тржишту.

Један од разлога доминације акционарства је и то што животни век организације није повезан са животним веком власника, што је слућај код неких других облика власничких предузећа. Такође и лакши приступ финаснијском тржишту и веће могућности сакупљања капитала су одговорне за његово одржавање и раст.

КАРАКТЕРИСТИКЕ АКЦИЈА

Акције представљају власничку хартију од вредности, пошто представљају удео акционара у власништву акционарског друштва. Наиме, као што је познато, укупан капитал предузећа, подељен је на одређени број акција и сваки власник који их поседује, власник је сразмерног дела датог предузећа. Некада су се акције и физички штампале, међутим данас је то веома редак случај. Највећи број акција сада се налази у електронском облику, а власник поседује једноставну потврду на којој се налазе подаци о датој акцији као и о самом акционару. Процес дематеријализације акција захватио је готово сва тржишта капитала, што у многоме смањује трошкове емисије, али и самог рада са акцијама.

Једна од најзначајнијих карактеристика акција, која је донела велику предност корпоративног власничког облика у односу на друге, јесте ограничена одговорност власника. Наиме, власник удела у акционарском друштву у случају губитка или пословног неуспеха компаније, не може изгубити више од онога што је уложио у куповину датих акција. Поред ове веома значајне карактеристике, акције својим имаоцима доносе још велики број права, што их битно разликује од других финансијских инструмената.

Сама суштина поседовања акције лежи у чињеници да је њен власник уједно и власник сразмерног дела предузећа чије акције поседује. Ова чињеница му даје право контроле које се састоји у праву гласа на скупштини акционара, односно власнику акција омогућује да учествује у избору менаџера који улазе у руководеће органе акционарског друштва. Самим тим, акционар посредно руководи предузећем и тако утиче на будуће пословање компаније, што може донети раст цена акција, али и већу добит. Део добити која настане у предузећу дели се међу акционарима, а сразмерно његовом уделу. Ово право на део добити акционарског друштва није ништа друго до право на дивиденду. Ипак, ово право се не мора увек остварити, јер понекад предузеће може одлучити да не исплати дивиденду, већ да тај износ добитка реинвестира у предузеће, у жељи да у будућем периоду оствари још већу добит.

Акционарска друштва свој капитал могу увећавати и путем емисије нових акција. У том случају постојећим акционарима се нуди да остваре своје право прече куповине новоемитованих акција. Како би сачували свој власнички удео, потребно је да докупе сразмеран удео у новој емисији акција, па им се омогућава да тај процес ураде пре осталих заинтересованих лица, и често по нижој цени. Да би акционар задржао исти власнички удео као и пре емисије, он мора да докупи онолики број акција колико износи његов удео у постојећој власничкој структури, па тако, уколико је он до сада имао 1% власништва, приликом емисије нових 10.000 акција, да би сачувао исти удео, акционар мора да докупи 100 акција (1% од 10.000). Акционар може и да не искористи ово право, али ће се тада његов власнички удео смањити.

Приликом стечаја или ликвидације предузећа, власник акција остварује право на сразмеран део стечајне или ликвидационе масе. Међутим, пре власника обичних акција, на ову масу право остварују власници обвезница и преференцијалних акција, па се тако може десити да власник обичних акција не оствари ово право, али би он требало унапред да буде свестан овог ризика. Такође, акционар има право увида у основне пословне резултате акционарског друштва, али ово право ипак није неограничено, како би се предузеће сачувало конкурентску позиција предузећа, која може бити угоржена објављивањем свих својих пословних резултата.

Карактеристика која је акцијама дала, можда, примат на финансијским тржиштима јесте право на њихов трансфер, односно слободну продају. Акционари, најчешће, своје акције могу продавати без икаквих ограничења, било кад и било коме. Ово право чини акције врло ликвидним финансијским улагањем, омогућавајући брз улазак и брз излаза из одређених власничких позиција. Постоје, међутим, и затворена акционарска друштва, код којих ово право може бити мало сложениије, пошто је за продају својих акција потребно добити одбрење менаџера или пак скупштине акционара.

АКЦИЈСКИ КАПИТАЛ

За боље сагледавање суштине акционарства, потребно је појаснити основне елеметне који чине акцијски капитал предузећа. Оно што се у англосаксонској пракси назива еqуитy, код нас зове акцијски капитал и чини га номинална вредност акција, капитални вишак, односно емисиона премија или ажио и нераспоређена добит, односно акумулација.

Када се врши емисија акција, обавезно се наводи и номинална вредност акције, што представља вредност по којој се емитоване акције књиже у рачуноводству акционарског друштва. Међутим, треба разликовати номиналну од књиговодствене вредност акција. Она није иста, с обзиром на то да је књиговодствена вредност рачунска категорија и мења се током времена. О рачуноводственој вредности биће речи нешто касније, па је потребно даље појаснити први елемент акцијског капитала – номиналну вредност акцијског капитала. Он представља производ номиналне цене појединачне акције и укупан број емитованих акција. Уколико је, на пример, предузеће емитовало 100.000 акција, номиналне цене 100 динара, укупна номинална вредност акцијског капитала износи 10.000.000 динара. Постоје пак случајеви када се акције емитују без номиналне вредности, како би спречиле власнике да се исувише вежу за ту вредснот и како би добиле могућност да прикупе веће износе капитала, пошто се акције најчешће продају по вишој цени од номиналне. У том случају, цена по којој су акције продате узима се као номинална и по њој се евидентирају у рачуноводству предузећа.

У пракси се веома ретко акције продају по номиналној вредности. То ће се радити у раним фазама развоја акционарског друштва, када је неопходно скупити што више и што брже капитала. Међутим, како се предузеће развија и остварује одређене позитивне резултате, оно ће настојати да своје акције прода по цени која је изнад номиналне цене. Разлика која том приликом настане, тј. разлика између номиналне и продајне цене акција представља други елемент акцијског капитала, који се назива капитални вишак односно емисиона премија или ажио. Ажио не може бити негативна величина, пошто предузеће неће никад дозволити продају акција испод номиналне вредности.

Коначно, трећи елемент акцијског капитала представља задржани профит односно нераспоређену добит. Овај елемент је интерног карактера, односно настаје заслугама предузећа, док су претходна два екстерног типа и акционарско друштво тешко може на њих директно утицати. Нераспоређена добит настаје као резултат успешног пословања предузећа и реч је о делу укупне добити корпорације коју она не исплаћује власницима акција у облику дивиденди. С обзиром на то да је задржана добит интерног карктера, без спољнег ангажовања, то омугаћава њихово коришћење уз релативно ниске трошкове. Задржавање добити подразумева смањивање средстава за исплату дивиденди у садашњости, али ствара могућности да дође до повећања њихових исплата у будућности, пошто ће предузеће доћи до финансијских средстава за експанзију свог пословања под релативно повољним условима. Такође, због коришћења задржане добити у финансирању предузећа власници акција можда пропуштају право на дивиденду, али не губе контролна права која би била угрожена у случају емитовања нових акција ради сакупљања капитала.

ВРСТЕ И КЛАСЕ АКЦИЈА

Постоји више врста акција, при чему је најпознатија она подела на обичне и приоритетне. Не постоји јединствена и универзално прихваћена дефиниција обичних акција. Један од приступа њиховом објашњавању их дефинише као елеменат акцијског капитала који одражава власничку позицију у предузећу. Са друге стране се обичне акције тако називају пошто власници немају посебних преференција у погледу на дивиденду или банкротство. Емисија обичних акција за предузеће представља један од могућих начина за стицање дугорочних извора средстава, то јест капитала. При томе, предузеће се одлучује на продају једног дела свог власништва, док нови власници акција стичу одређени проценат власништва над њим. На тај начин акције представљају права власника на део имовине предузећа. Исплата дивиденде власницима обичних акција се врши после измирења обавеза према власницима обвезница и приоритетних акција. Слично је и у случају банкротства или ликвидације предузећа.

Другу велику групу акција представљају приоритетне, повлашћене или преференцијалне акције. Оне такође одражавају део власништва над власничким обликом предузећа с том разликом што њихови власници обично не уживају право гласа. Заузврат се власницима гарантује фиксна дивиденда и повлашћен третман у погледу њене исплате. У поређењу са обичним акцијама, то конкретније значи да ниједан динар дивиденде не сме бити исплаћен власницима обичних акција, док се не исплати дивиденда власницима преференцијални акција. Управо, услед наведене предности приоритетне акције су и добиле име. Међутим постоји још једна специфичност ових акција. Реч је о приоритету у погледу извршења обавеза у случају банкротства или ликвидације акционарског друштва. Тада су права њихових власника „старија“ у односу на власнике обичних акција. Услед свега тога оне нуде већу сигурност, односно мањи ризик својим власницима у односу на власнике обичних акција. Преференцијалне акције могу бити и заменљиве или конвертибилне, где својим власницима дају могућност да под фиксним и релативно повољним условима буду конвертоване у обичне акције. У погледу плаћања дивиденде могуће је разликовати две врсте приоритетних акција, а то су кумулативне и некумулативне. Разлика се огледа у томе да ли се све неисплаћене дивиденде из ранијих година кумулирају или не. При томе оне увек морају бити исплаћене пре него што се исплате дивиденде власницима обичних акција.

По важећем Закону о хартијама од вредности предвиђају се врсте акција према редоследу емитовања и то, оснивачке и акције следећих емисија. Према праву гласа разликују се акције без и са правом гласа. Постоје и гарантоване акције, чија је специфичност да су гарантоване од стране акционарског друштва или неке од финансијских институција.

Поред две основне врсте акција, могуће је у оквиру сваког инструмента разликовати већи број варијанти. Тако је у оквиру обичних акција могуће разликовати више класа акција (А,Б, итд.) које својим власницима дају различита права гласа, самим тим и контроле, али и различите приходе и ризике. Креирање више класа акција представља један од начина како акционарска друштва могу акције да користе као инструменте контроле власничке структуре. Не постоје универзалана правила у погледу дефинисања више класа акција, већ се оне креирају од случаја до случаја. Појам класа акција може код лаика створити одређене забуне. Да би то спречили неопходно је истаћи како овај механизам не подразумева емитовање различитих врста акција. Истовремено постојање преференцијалних и обичних акција не подразумева да аутоматски постојии механизам више класа акција. Класе акција се односе на егзистенцију више различитих група у оквиру исте врсте, најчешће обичних акција. Оне се међусобно могу разликовати у погледу учешћа у власништву, права гласа и слично. Међутим, све оне имају исте заједничке карактеристике везане за њихову врсту.

ВРЕДНОСТ АКЦИЈА

Анализа вредности акција представља један од најостељивијих аспеката везаних за изучавање акција. Одмах треба истаћи да код обичних акција могу постојати три врсте вреднсоти, а то су номинална, књиговодствена и тржишна. Номинална вредност акција се односи на вредност по којој акционарско друштво одлучи да емитује своје акције и она се углавно одређује одлукама управног одбора. Номинална вредност једне акције помножена бројем емитованих акција даје први елемент акцијског капитала – његову номиналну вредност. Међутим, она има релативно мали практичан значај.

За разлику од обвезница и преференцијалних акција код којих је номинална вредност једнака њиховој књиговодственој вредности, код обичних акција то није случај. Отуда је и друга вредност која по правилу са изузетком момента емисије, различита од номиналне вредности, књиговодствена вредност обичних акција. Она је рачунска категорија и мења се током времена у зависности од промена основних билансних категорија. Добија се простим дељењем укупне књиговодствене вредности акцијског капитала и броја емитованих акција. Трговање сваком акцијом на Београдској берзи започиње од њене књиговодствене односно обрачунске вредности која се добија из финансијских биланса компаније. Она може, али и не мора да има велике везе са тржишном вредношћу што се у сваком случају верификује односом понуде и тражње када отпочне трговање.

Трећа и уједно најважнија врста вредности акција је њихова тржишна вредност или цена. Тржишна цена је она цена која се формира на секундарним тржиштима акција кроз односе понуде и тражње. Тржишна цена је цена по којој се обављају купопродајне трансакције између купаца и продаваца акција. Она је подложна честим флуктуацијама и мења се не само из дана у дан, већ често и из часа у час. На високо ефикасним финансијским тржиштима цена акција реагују на све промене из пословног окружења, промене у пословној политици и слично. Неки од најважнијих фактора који могу утицати на кретање цена акција су: пословни резултати предузећа, кретање тражње, кретање у грани делатности и укупној привреди, општи економски фактори, политички догађаји и читав низ других.

Једно од основних питања везаних за анализу вредности акција је како одредити њихову фундаменталну или праву вредност. Та права, односно реална вредност је изузетно битна за инвеститоре у акције, финансијске аналитичаре, портфолио менаџере, финансијске менаџере у предузећима и све друге заинтересоване субјекте, пошто на базињеног познавања могу заснивати доношење својих инвестиционих одлука. Тако, на пример, инвеститор који зна да је реална вредност акције нижа од њене текуће тржишне цене донеће одлуку да их купи. У супротном, уколико је цена већа од реалне највероватније ће донети одлуку да их прода.

Однос књиговодствене и тржишне вредности мери се показатељем односно рациом који се назива однос тржишне и књиговодствене вредности (П/Б рацио). Он показује колико је тржишна вредност акције компаније већа од њене књиговодствене вредности исказане у билансу стања. Уколико је однос тржишне и књиговодствене вредности мањи од један то показује једну од следеће две ствари: или инвеститори верују да је вредност имовине прецењена или компанија има лошу способност остваривања профита. У првом случају инвестиција је више него ризична јер се може ускоро очекивати корекција тржишне вредности на доле услед мање вредне активе док лоша профитабилност, у другом случају, може бити побољшана једино новим менаџментом или реорганизацијом пословања и тиме довести до раста тржишне вредности. С друге стране компанија са високим П/Б рациом би требала да остварује веома висок принос на сопствену активу. Уколико се евентуално касније објаве добри резултати пословања ове компаније, веома је вероватно да су они већ укалкулисани у тржишну вредност ове акције.