Удружење власника акција "Телеком Србија"

У земљама са развијеним тржиштем и великом берзанском традицијом, трговина хартијама од вредности представља атрактивну делатност. Тачније, безброј улагача покушава да победи тржиште предвиђањем догађаја у будућности. На основу очекиваних промена цена, врши се продаја или куповина берзанских инструмената. При томе се користе различит приступи а циљ је исти: продати када је скупље – купити када су цене најниже. Шта заправо тражимо? У општем случају тражимо квалитетну хартију од вредности, ликвидну хартију од вредности, хартију од вредности са што мањим ризиком, са високим приносом и по могућству у атрактивној индустрији. Ваша инвестициона стратегија одлучујуће утиче на избор хартије од вредности у коју желите да инвестирате.

Од чега зависе цене хартија од вредности? Да ли је могуће утврдити степен и смер ценовних промена на берзи? Могу ли се контролисати промене цена? Ово су само нека од питања која се намећу свима који намеравају да инвестирају на берзи. Прогнозе вештих аналитичара се често користе при формулисању стратегије улагача. При томе се користе принципи фундаменталне или техничке анализе.

Фундаментална анализа представља приступ истраживању цена акција који објашњава промене у њиховом кретању на бази дејства фундаменталних фактора (фактори из економског, политичког, правног окружења). Појединачно или заједно, ови фактори утичу на будуће кретање цена акција па је њихово откривање и анализирање суштина предвиђања цена акција.

Све те теоријске концепције се могу сврстати у два основна правца.Класична теорија, која представља један од праваца фундаменталне анализе, као најважнији параметар у одређивању берзанских цена узима зараде које остварују акционарска друштва. Чим се на тржишту наговести појава фактора који могу утицати на зараду компаније, сектора или, пак, економије у целини доћиће до промена цена акција које ће се десити и пре него најављени фактори изврше утицај на зараде. Уколико инвеститори не реагују одмах, антиципирајући позитиван или негативан утицај фундаменталних фактора на зараде, биће касно јер тржиште већ унапред у цене »угради« очекиване ефекте. Теорија поверења представља други правац размишљања присталица фундаменталне анализе. Ова теорија нуди објашњење за многе ситуације на тржишту где се стриктно придржавање квантитативних принципа класичне теорије показало немоћним. Ова теорија се може формулисати на следећи начин: основни фактор у кретању цена акција представља пораст или пад поверења између трговаца и инвеститора у будућем кретању цена акција, зарада и дивиденди. У великом броју случајева тржиште је показивало добро стање фундаменталних фактора, а цене акција су једноставно ишле наниже. Такође је било примера када су неповољни фундаментални фактори доводили до растућег тржишта акција.

Техничка анализа стиче све већу популарност. Разлози су, наизглед, сасвим убедљиви: на основу кретања цена хартија од вредности у прошлости, формулише се став о будућим токовима. Самим тим ,на основу ваљане техничке анализе која ће обухватити претходни период, могу се извући поуздани закључци о кретању цена на финансијским тржиштима у будућности. Постоје три премисе на којима се заснива техничка анализа: тржиште своди све на праву меру, цене се крећу у трендовима и историја се понавља.

БЕРЗАНСКИ ИНДЕКСИ

Најчешће коришћену групу индикатора тржишта представљају берзански индекси који својим ценовним кретањем треба да дају одговор на основно питање: Шта се дешава на финансијском тржишту? Индекс представља имагинарни портфолио хартија од вредности који репрезентује одређено тржиште или један његов сегмент, нпр. поједину грану или поједину врсту хартија од вредности. Сваки индекс има своју методологију израчунавања, при чему сваки од њих полази од базног времена посматрања и базне вредности која се, по правилу, индексира са 1, 10, 100 или 1.000. Прате се промене вредности индекса, при чему је далеко кориснија процентуална од апсолутно промене.

При изради берзанског индекса мора се водити рачуна о неколико битних ствари. Величина узорка мора бити таква да се њоме довољно прецизно може репрезентовати тржишни сегмент који се жели апроксимирати. Мали узорци могу довести до непрецизности, а велики могу произвести неекономичност и компликованост израчунавања. Још једна битна ствар која одређује квалитет индекса јесте одређивање пондера. Пондерисање одређује значај појединих елемената узорка на кретање скупа као целине. Најчешће се за пондере узима број који одражава учешће капитализације дате акције у капитализацији скупа, односно тржишног сегмента који се жели апроксимирати.

Најпопуларнији и најпознатији светски берзански индекси су свакако амерички Dow Jones Industrial Average (DJIA) и Standard & Poor's 500 Stocks Composite Average (S&P500). DJIA индекс један је од најстаријих индекса пошто је креиран још у XИX веку. Креиран као скуп 30 најквалитетнијих америчких компанија, свакодневно се објављује у Вол Стрит Журналу и представља просек цена акција поменутих 30 компанија. S&P500 представља индекс од 500 високо квалитетних компанија, махом са седиштем у САД. Индекс је комерцијални, који је, заједно са осталим индексима које израђује Standard&Poor's, доступан свима који се на њега претплате. Овај индекс је креиран 1957. године, с тим да је први S&P индекс настао још 1923, који је обухватао 90 компанија. У свету се рачуна на стотине берзанских индекса, а неки од најважнијих су индекси Лоноднске берзе – FT-SE 100, Токијске – Nikkei 225, Франкфуртске – DAX, Париске – CAC, и други.

Београдска берза свакодневно објављује два индекса – Белеx15 и БелеxЛине. Белеx15 представља индекс најликвиднијих српских акција којима се тргује на континуираном сегменту Београдске берзе. Овај индекс је превасходно намењен унапређењу инвестиционог процеса, кроз мерење перформанси најликвиднијег сегмента српског тржишта капитала, као и кроз могућност упоређивања потенцијалних инвестиционих стратегија према индексу. Белеx15 је пондерисан искључиво тржишном капитализацијом која се налази у слободном промету. Фрее флоат фактор је проценат акција који се налази у слободном промету и који је јавно доступан потенцијалним инвеститорима и добија се када се од укупног броја акција одузму акције које се не налазе у слободном промету. Белеx15 се мери од 4.октобра 2005. године када је имао базну вредност 1.000 индексних поена, при чему је у наредних 28 месеци (4.2.2008.) порастао на 2.346,24 поена.

Континуирано анализирајући развој и перформансе акција којима се тргује на тржиштима Београдске берзе, а у циљу што прецизнијег представљања кретања на домаћем тржишту капитала, Београдска берза почела је са израчунавањем новог општег тржишног индекса БелеxЛине, који је заменио дотадашњи општи индекс БелеxФМ. Основна разлика између ова два показатеља је у томе што БелеxЛине представља кретања цена репрезентативног узорка хартија којима се тргује, у односу на методологију БелеxФМ који је давао приказ кретања цена свих хартија које су закључиле најмање једну трансакцију. Један од основних разлога који је иницирао замену постојећег индекса новим, је чињеница да је енорман раст цена акција и уопште тржишних активности неадекватно представљен претходним показатељем општег кретања, односно индексом БелеxФМ. Индекс БелеxЛине је дизајниран као основни »бенцхмарк« за праћање кретања цена на српском тржишту капитала. Са друге стране, БелеxЛине је дизајниран на начин који најближе могуће описује укупна тржишна кретања и који може служити као подлога за креирање структурираних производа и деривата на домаћем И иностраном тржишту. Од њега се очекује да буде аналитичка алтатка како за портфолио менаџере, професионалне аналитичаре, стручну јавност, инвеститоре, тако и све друге који проучавају динамику кретања цена на српском тржишту.

РАЦИО АНАЛИЗА

Рацио анализа се бави истраживањем и кванитифицирањем односа који постоје између билансних позиција једног предузећа, са циљем да се омогући веродостојна оцена финансијског положаја и активности предузећа. Она представља алат коју аналитичар користи како би дошао до бројчаног приказа стања у којој се предузеће налази, као и да ту информацију упореди са претходним периодом, другим предузећем, привредном граном или пак привредом у целини. Износ једне билансне позиције према другој, изражен у простој математичкој формули, назива се рацио. Значај рацио бројева лежи у чињеници да апсолутни бројеви најчешће сами за себе не говоре пуно, као и да је међусобно тешко или немогуће упоређивати два субјекта уколико не постоји међусобно упоредива величина.

Постоји низ рацио бројева који се могу израчунавати из билансних показатеља, а односе се на перформансе, акитвност, финансије или ливквидност предузећа. Најчешће се рацио бројеви деле у неколико група према томе какве билансне позиције обрађују и какве информације пружају. Тако постоје рацији ликвидности, активности, профитабилности, тржишни рацијии и рацији дуга, односно рацији финансијске структуре. Рацио бројеви ликвидности имају за циљ да покажу каква је способност предузећа да плаћа доспеле обавезе, уз одржавање потребног обима и стурктуре обртних средстава и очување доброг кредитног бонитета предузећа. За оцену ликвидности најчешће се упоређују обртна средства и краткорочне обавезе (општи рацио ликвидности), или пак готовина и њени супститути и краткорочне обавезе (ригорозни рацио ликвидности). Способност компаније да исплаћује краткорочне обавезе, било готовином, било уновчавањем обртних средстава, је од највеће важности за једно предузеће, па је стога анализа ликвидности једна од најчешће коришћених.

Рацио анализа акитвности мери способност фирме да у приходе конвертује различите позиције биланса стања и биланса успеха. Разуме се да компаније настоје да ово конвертовање обаве што је брже могуће, јер то доводи од већег промета и већег обрта средстава. Најчешће коришћени рацији активности су просечан период наплате потраживања и период продаје залиха. Рацији прфитабилности су, вероватно, најбројнији рацио бројеви, пошто посматрају способност предузећа да ствара профит, упоређујући га са релевантним трошковима насталим у одређеном периоду времена. Профитабилност предузећа најшеће се исказује односом нето добитка и нето прихода од продаје, што представља профитну маржу. Такође, значајни су још и показатељи РОА (стопа приноса на укупна средства) и РОЕ (стопа приноса на сопствена средства), који упоређују нето приходе са једне стране и укупно ангажована средства, односно сопствена средства предузећа са друге стране.

Однос између сопствених и позајмљених средстава једног предузећа представља његову финансијску структуру и тиче се пасиве биланса стања. Анализом одговарајућих билансних позиција пасиве добијају се рацио показатељи финансијске структуре, којима је циљ мерење способности предузећа да отплаћује своје дугове. Најчешће коришћен и, вероватно, најкориснији јесте рацио позајмљених према сопственим средствима. Када је овај рацио висок, генрално то значи да је компанија презадужена, пошто је велики део свог раста финансирала задуживањем, што може да проузрокује пад профита услед додатних трошкова на име камата. Због осетљивости и важности питања задужености предузећа овај рацио је веома користан, а пошто се лако се израчунава, веома често се у пракси и употребљава. Битно је истаћи да овај рацио варира у зависности од гране привреде у којој се предузеће налази, па је тако, на пример, за предузећа из капитално интензивних грана, попут ауто-индустрије, оптималан рацио око 2, док је, на пример, за произвођаче рачунара он оптималан на нивоу од 0,5.

За инвеститоре на берзи вероватно су најзначајнији тржишни рацио бројеви, карактеристични за акционарска друштва, пошто у различите односе стављају тржишне и књиговодствене цене акција, као и приходе које оне доносе. На сајту Београдске берзе, уз податке о предузећима налазе се подаци о ЕПС и П/Е рацијима, као најбитнијим рацио бројевима ове групе, па ће о њима детаљније бити речи у следећем наставку.

ЕПС и П/Е рацио

Финансијски показатељ од изузетне важности је добит по акцији (еарнингс пер схаре – ЕПС). Он се уствари добија из односа нето добити и укупног броја емитованих акција. Овај показатељ је важан због израчунавања П/Е рација. Коришћење ЕПС може бити суочено и са одређеним проблемима и ограничењима. Један међу најзначајнијим проблемима је тај што израчунавање ЕПС може бити под утицајем рачуноводствених стандарда. Други је тај што ЕПС игнорише временску вредност новца, па треба избегавати одлучивање на бази његових дугорочних пројекција. Проблем је и тај што не узима у обзир ни пословни ни финансијски ризик.

Такође је битно напоменути да ЕПС може расти са повећањем нивоа дуга у предузећу. То може створити погрешну слику у случају да је стопа приноса предузећа мања од трошкова капитала. У том случају ће ЕПС расти, иако је вредност предузећа, а тиме и благостање власника смањују.

Компанија на крају сваког квартала објављује ЕПС на основу генерално прихваћих рачуноводствених принципа (овај извештај са прави на захтев Комисије за хартије од вредности). Такође, постоји про форма ЕПС који приликом израчунавања изузима неке приходе и расходне ставке које су једнократног карактера па он показује уствари дугорочни тренд остварења зарада.

Постоји и готовински ЕПС који користи оперативни готовински ток (оперативни кеш флоу) за израчунавање ЕПС. Такође, постоји и ЕПС који се за познатије компаније цитира веома често у агенцијским и специјализованим пословним вестима. Инвеститори морају бити опрезни приликом примања информација о зарадама компаније јер у зависности на који начин су оне интерпретиране (односно израчунате) зависиће и одлука да ли ће се одлучити за куповину неке акцију или не.

Показатељ односа цене акције и зараде компаније је најстарији и најчешће коришћен параметар када се вреднују акције и означава се са П/Е (прице/еарнингс – цена/зарада по акцији). П/Е рацио представља један од најважнијих финансијских показатеља везаних за инвестирање у акције. Реч је пропорцији, то јест односу тржишне цене (П-прице) и добити по акцији (Е-еарнингс пер схаре – ЕПС). ЕПС се обично узима из последња четири квартала али понекад може бити дат и као процена зарада које се очекују у наредна четири квартала (пројектовани или напредни П/Е). Трећа варијација овог показатеља је сума последња два квартала и процена будућа два. Не постоји велика разлика између ових варијација. Важно је схватити да се у првом случају користе историјски подаци за израчунавање док су друга два случаја базирани на аналитичким проценама које нису увек перфектне и прецизне.

Овај показатељ је изузетно значајан пошто омогућава поређење једне компаније са другом, поготово у оквиру исте гране, али и са одређеним просецима. Поред тога, он се може користити и за праћење једне компаније током времена од на пример пар година.

П/Е рацио поједини аутори називају и појмом „мултипликатор добити“. Тај назив је добио пошто П/Е показује колики је број пута добит предузећа изражена у текућој тржишној цени акција. Према томе, слободно се може констатовати да П/Е рацио одражава очекивања инвеститора у погледу потенцијала раста и развоја компаније. Он се зато и везује за развојне могућности предузећа, пошто одражава оптимизам или песимизам инвеститора. Другим речима, П/Е одсликава спремност купаца акција да плате одређену цену на тржишту како би остварили одговарајући приход од поседовања акција.

П/Е има изузетно велики значај. Пре свега, он се користи у анализи инвестиционих алтернатива. Сагледавање његове висине може бити један од релевантних показатеља како би се донеле што правилније инвестиционе одлуке.

Други финансијски показатељи

Принос је основни фактор због кога се инвеститори одлучују да инвестирају свој капитал. Он представља неку врсту награде за преузети ризик. При одлучивању између различитих инвестиционих алтернатива се корстимо многим финансијским показатељима који нам говоре о висини ове награде.

Принос на акцијски капитал (РОЕ-ретурн оф еqуитy), представља једну од најважнијих мера приноса власника акција. Његова вредност нам говори како предузеће користи акцијски капитал, односно колико је добити остварила са тим капиталом. Из наведеног закључујемо да је РОЕ количник нето добити и укупне књиговодствене вредности акцијског капитала.

На његову вредност утичу три битна елемента: укупни обрт активе (мери ефикасност коришћења активе), финансијкски левериџ (мери део активе који је финансиран путем дуга)и профитне маргине(говори нам који део прихода остаје као профит). Повећањем обрта активе, финансијског левериежа и профитних маргина, повећава се и принос на акцијски капитал. РОЕ представља мерило укупних перформанси предузећа, даје оцену реалних приноса влансика акција, на основу њега се одређује реална цена акција и његовом анализом инвеститори много лакше доносе одлуке у које акције да улажу свој капитал.

Постоји још једна стопа приноса из групе рација профитабилности, која је битна за власнике акција предузећа. Реч је о приносу на активу, односно РОА (ретурн оф ассетс). Принос на активу представља однос укупне добити и просечног нивоа активе. И на РОА утиче већи број елемената од којих су: оперативана ефикасност, укупан обрт активе, каматне стопе, порески фактори и наравно левериџ који повезује ове две стопе, јер се његовим множењем са РОА добија РОЕ

Поред наведених постоје и други финасијски показатељи који нам пружају веома битне информације. Један од њих је и књиговодствена вредност акција, која се добија као количник укупне књиговодствене вредности акцијског капитала и броја емитованих акција и представља користан показатељ вредности акција. Упоређивањем књиговодствене и тржишне вредности долазимо до другог параметра који се користи у анализи цена акција и при доношењу одлука о мерџерима и аквизицијама ( ако је овај рацио мањи од 1.0 препоручује се да се настави са тим активностима). Пропорција дивиденде и укупне добити даје рацио исплате. Он нам говори који ће део добити бити исплаћен власницима акција у виду дивиденде а његова реципрочна вредност показује који део добити је задржан ради самофинасирања предузећа. Уклолико је рацио задржавања, односно реципрочна вредност рациа исплате 1.0, значи да је 100% добити задржано и неће бити исплате дивиденде акционарима.