Удружење власника акција "Телеком Србија"

Инвестициони фонд представља финансијску институцију која повлачи средстав мањих инвеститора којима за узврат емитује акције или потврде у финансијској активи фонда. Тако прикупљена средства инвестициони фондови инвестирају, на домаћем и/или међународном финансијском тржишту, у различите врсте хартија од вредности стварајући диверзификовани инвестициони портфолио.

За ефикасно инвестирање средстава инвестиционог фонда брине се професионални менаџер или стручна екипа људи која представља портфолио менаџмент компаније. Приходи по основу хартија од вредности се деле акционарима тј. власницима или „штедишама“ инвестиционог фонда сразмерно њиховом учешћу, умањени за вредност провизије на име портфолио менаџмент услуге. Свака „акција“ инвестиционог фонда представља сразмерно учешће у портфолиу хартија од вредности под њеном управом. Управљање портфолиом инвестициони фонд спроводи у име и за рачун власника „акција“ у циљу постизања опрималног профита, те тиме Инвестициони фондови у име инвеститора улажу у читав спектар различитих хартија од вредности.

Са друге стране, треба разликовати појам управљачких компанија које у свом саставу могу имати један или више инвестиционих фондова. По правилу, управљачке компаније су састављене од више инвестиционих фондова који имају засебне циљеве, менаџмент, инвестиционе стратегије и портфолио структуру.

Основни разлог за њихово оснивање јесте да се превазиђу слабости својствене индивидуалном инвестирању. Ове слабости произилазе из немогућности да се задовоље следеће три битне претпоставке за успешно улагање: инвестиција не сме бити концентрисана на једном месту већ распоређена на више места, инвеститор мора бити добро информисано о номе у шта улаже – у супротном је велика вероватноћа да ће имати губитак и инвеститор мора стално да прати шта се дешава са инвестицијом, с обзиром да се крупне промене често одигравају брзо и да остављају мало времена за реаговање.

Међутим већина индивидуалних инвеститора је ограничена недовољним износом капитала за праву диверзификацију, недовољном способношћу да правилно процене различите могућности за улагање, као и недостатком времена да се прати шта се дешава са инвестицијом како бисе реаговало на време.

Инвестициони фондови за своје улагаче врше смањивања инвестиционог ризика кроз диверзификацију. Ово постизање ефекта диверзификације је у потпуности доступно и малим акционарима, јер у највећем броју случаја имају низак доњи праг улагања. Тако да инвеститор и са малим средствима инвестираним у инвестициони фонд добија диверзификацију ризика својствену великим инвестиционим износима инвестираним у велики број различитих хартија од вредности. Уз то инвеститор релативно јефтино добија услугу компетентног управљања својим средствима као и минимизирања пратећих трошкова књиговодства, чувања хартија од вредности, трансакционих трошкова и сл. При том, приноси инвестиционих фондова могу бити далеко већи од приноса од орочене штедње. Ако томе додамо и могућности различитих плаћања и програмиране штедње и исплата које нуде неки инвестициони фондови, јасно је да динамичан раст популарности ових фондова није случајан.

Врсте инвестиционих фондова

Инвестициони фондови се могу различито класификовати у зависности од критеријума који се користи. По начину инвестирања у њих и повлачењу средстава из њих могу се поделити на отворене и затворене. Отворени су увек спремни да емитују додатне „акције“ – инвестиционе јединице заинтересованим инвеститорима и да од њих откупљују исте „акције“-инвестиционе јединице на њихов захтев.

Затворени инвестициони фондови послују као и сва друга акционарска друштва, тј. емитују, по правилу, фиксни број акција и не откупљују своје акције од инвеститора.

На основу тога да ли њихови акционари плаћају провизију или не, фондови се деле на оптерећене и неоптерећене. Оптерећени фонд карактерише да инвеститори приликом куповине или продаје акција плаћају провизију из које се покривају трошкови продаје и давања инвестиционих савета. Уколико се продаја не врши преко посредника него директно, трошкове продаје сноси фонд. Тада је реч о неоптерећеном фонду.

Према ономе у шта улажу, односно према инвестиционим циљевима, фондови се деле на: фондове који улажу у акције, фондове који улажу у обвезнице и фондове који улажу у инструменте на тржишту новца. У зависности од инвестиционих циљева, инвестициони фондови који инвестирају претежно у акције могу се поделити у више група. Некима је циљ инвестирати у предузећа која „брзо расту“ тј. доносе капиталне добитке, други улажу у акције предузећа која доносе стабилан приход. Неки се опредељују само за неке привредне гране, а други пак инвестирају у мале компаније за које се очекују да ће им имовина и нето добит расти по високој стопи. Постоји и подела ових фондова према односу критеријума развоја и прихода, односно да ли ће се добит реинвестирати или поделити као дивиденда и у ком односу. Тако се могу разликовати развојни, развојно-приходовни и приходовни фондови.

Код фондова који улажу у обвезнице један од најважнијих показатеља ризичности јесте просечан рок доспећа. Фондови који држе обвезнице са дужим роком доспећа изложени су већем каматном ризику. Уз просечан рок доспећа обвезница из портфолиа користи се још један показатељ а то је просечна каматна стопа. Овај показатељ указује на неколико ствари. Прво, виша каматна стопа значи мањи каматни ризик. Друго, уколико је висока каматна стопа удружена са кратким роком доспећа, каматна осетљивост и ризик су минимални, и обрнуто. Треће, висока каматна стопа на обвезницу, такође, доводи фонд у опасност да када тржишна каматна стопа значајније падне, емитент опозове обвезнице. И четврто, више каматне стопе често значе да је реч о слабо рејтингованом емитенту, јер су високе каматне стопе једини начин да привуку кредиторе. Избор фонда, дакле, зависи од тога да ли су инвеститору битнији ликвидност и сигурност или приход. Са друге стране, обвезнице су мање ризичне од акција и њихове цене мање осцилирају, с тим да су осцилације мање што је рок доспећа краћи. Поред тога што је сигурнији, приход од обвезница може бити и виши него онај од акција захваљујући пореским олакшицама или ослобођењима.

Трећу групу чине такозвани фондови који улажу у инструменте на тржишту новца. Основне врлине ових фондова су потпуна ликвидност и занемарљив ризик, док је највећа слабост врло ниска стопа приноса. Због тога инвеститори улажу у ове фондове онај део средстава који желе да у врло кратком временском периоду, имају на располагању у новчаном облику. Самим тим, инвеститори скоро никада не улажу сва средства само у овај фонд, већ се он, у иневститоровим портфолиима, јавља најчешће у комбинацији са неким другим (акцијским и/или обвезничким) фондом.

У мноштву различитих инвестиционих циљева који се стално мењају и употпуњују, инвестициони фондови постају све актуелнија категорија учесника на финансијском тржишту.

ОРГАНИЗАЦИЈА ИНВЕСТИЦИОНИХ ФОНДОВА

Инвестиционим фондовима управља Друштво за управљање инвестиционим фондовима. Друштво за управљање инвестиционим фондом организовано је као затворено акционарско друштво и у свом саставу може имати више инвестицоних фондова са различитим политикама улагања и приноса. Једино ограничење у броју фондова друштва за управљање је, да сваки фонд мора имати бар једног портфолио менаџера . Друштво за управљање инвестиционим фондовима управља фондом, води инвестициону политику, доноси инвестиционе одлуке, води евиденцију о члановима фонда и вредности њихових удела у фонду, обавља одређене административне, рачуноводствене и маркетиншке послове у име фонда. На врху пирамиде друштва је Скупштима акционара , затим долазе управни и извршни одбор. Извршни одбор се дели на директора извршног одбора који руководи сектором маркетинга, продаје, управљања имовином и члана извршног одбора који је задужен за одељење финансија и правне послове у чијем саставу се налази и интерна контрола и ревизија. Основне три врсте инвестиционих фондова су: отворени, затворени и приватни инвестициони фондови.

Организациона шема отвореног инвестиционог фонда дели се на сектор општих послова и сектор за управљање портфолиом. У опште послове улази финансијско правни сектор и сектор за послове маркетинга и продаје, и њихова улога је да подрже рад сектора за управљање портфолиом, који представља основни покреретач инвестиционог фонда и од чијих одлука зависи и вредност инвестиционих јединица. Саставни делови сектора за управљање портфолиом су директор сектора, портфолио менаџер и инвестициони аналитичар. Њихов задатак је анализа финансијског тржишта и његових учесника, на основу које доносе инвестиционе одлуке. При доношењу одлука морају водити рачуна да прикупљена средства улажу у прортфолио који ће пратити опредељеност фонда према ризику и приносима.

Структура затвореног инвестиционог фонда састоји се од: скупштине акционара тј. власника акција, управног одбора, менаџмента компаније тј. Инвестиционих и финансијских саветника, независног повереника, посредника трансфера и главног потписника. На врху организационе структуре налази се скупштина акционара, која бира и разрешава чланове управног одбора. Инвеститори тј. акционари су уједно и власници инвестиционог фонда и они су ти који подносе инвестициони ризик. Управни одбор је одговоран за свеобухватно управљање компанијом, за реализацију инвестиционих циљева и инвестиционе политике фонда. Управни одбор надгледа рад менаџмента компаније и инвестиционог саветника тј. портфолио менаџмента.

Менаџмент компанија чине инвестициони саветници и финансијски аналитичари. Они представљају тзв. оперативни менаџмент фонда. Менаџмент компанија је специјализована институција за управљање портфолиом и најчешће је део неке инвестиционе банке, комерцијалне банке, брокерско-дилерске куће итд. Од знања, стручности, процене и одлуке, инвестиционих и финансијских саветника, зависи успех пословања целог фонда. Њихови задаци су праћење, анализа и предвидјање тржишних кретања, доношење инвестиционих одлука, креирање и управљање портфолиом...

Дистрибутивно-продајна организација инвестиционог фонда обухвата низ посредника. Ту се налазе повереник, посредник трансфера и главни потписник. Повереник је независна институција која је надлежна за извршавање налога инвестиционог саветника, односно одлуке оперативног менаџмента. Независна институција врши исплате и издаје признанице о трансакцијама фонда. Њено задужење је да чува активу фонда тј. његову готовину и хартије од вредности портфолиа. У великом броју слућајева улогу повереника обавља банка.Затим долазимо до посредника трансфера који је надлежан за спровођење трансакција са акционарима. Те трансакције се састоје од продаје и откупа акција, дистрибуције дивиденди и реализованих капиталних добитака, водјења инвестиционих досијеа акционара... Задужењепотписника је маркетинг и дистрибуција нових емисија акција фонда. Постоје два начина продаје акција фонда а то су продаја на “велико” и продаја на “мало”.Прва представља продају брокерско-дилерским кућама, а друга директно инвеститорима. Ови послови се могу обављати интерно и екстерно. Интерно, када се део фонда или менаџмент компанија бави назначеним пословима, а екстерно, када уговорне брокерско-дилерске куће, банке, и друге институције у својим централама и кроз мрежу својих представништва широм земље, врше назначене послове за рачун и у име инвестиционог фонда.

ПОРТФОЛИО МЕНАЏМЕНТ

Портфолио менаџмент представља умеће доношења одлука о инвестиционој политици и стварању микса различитих хартија, кроз алокацију активе, а у циљу успешног балансирања између ризика и резултата. Он представља управљање инвестицијама у хартије од вредности које је у различитим формама потребно индивидуалним и институционалним инвеститорима.

Поједини инвеститори се тиме баве директно, ослањајући се на сопствена знања и искуства, док већина њих ангажује менаџере који се баве управљањем портфолиа. Инвестициони фонодови настали су превасходно ради обављања ове функције, што уједно значи да је то њихова основна делатност. Знањем својих менаџера и обимом средстава они чине оно што појединац није у могућности - врше квалитетну и стручну анализу тржишта и улагањем у већи број различитих хартија расршују ризик.

Суштина портфолио менаџмента лежи у способности да се пронађу прилике и искористе шансе у смислу максималног резултата, уз изабрани ниво ризика.

У пракси су се издвојила два начина вођења портфолиа хартија од вредности – пасиван и активан. Пасивна политика предвиђа суздржаност од мењања првобитно начињеног скупа хартија, па је тако веома битна првобитно формирана структура портфолиа. «Купи и држи» пасивна политика односи се на једнократну куповину различитих хартија, чија се структура неће у будућности драстичније мењати. Поред ње, постоји и политика улагања у индексе, односно диверсификација хартија, пре свега акција, по угледу на неки берзански индекс.

Активна политика захтева далеко више ангажовања менаџера, пошто она подразумева континуиране продаје и куповине вредносних папира, како би се повећао профит на основу неравнотежних цена акција и обвезница на тржишту. Према томе, ова политика се заснива на откривању хартија са ценама које нису у равнотежи, па је неопходно ангажовање инвестиционих аналитичара који би преманентним праћењем дошли до потцењених, односно прецењених акција или обвезница.

Прављењем портофлиа постиже се диверсификација улагања која доводи до смањења ризика улагања. Диверсификација је, у основи, комбинација два или више инструмента чији се принос креће у различитом смеру тако да се појединачни приноси компензују држањем портофлиа. Ризик портофлиа је мањи од ризика сваког појединачног инструмента који се у њему налази. Суштинска корист диверсификације лежи у чињеници да она смањује укупни обим ризика којем је инвеститор изложен. Перформансе портофлиа зависе од избора хартија од вредности које у њега улазе, па тако трагање за подцењеним акцијама, уочавање оних са међусобно ниским коефицијентом корелације, успешно процењивање ценовних кретања, наступања тренутака ценовних промена и заштита од таквих неочекиваних промена спадају у фундаменталне способности портфолио менаџера. Од тога зависи њихова ефикасност и перформансе инвестиционих компанија којима управљају.

Могуће је да остварене више стопе укупног приноса портфолиа потичу од врло ризичних инвестиција и инвестиционих стратегија. У пракси, високо рангирани инвестициони фондови на бази остварене стопе приноса чешће свој резултат дугују управо високом циљном нивоу ризика портфолиа и укупном кретању тржишта, него способности портфолио менаџера. Међутим, целовито мерење перформанси мора да обухвати, како мерење приноса тако и мерење ризика, па стопа приноса коригована за степен ризика је меродаван параметар перформанси портофлиа.

ПРЕГЛЕД СЕКТОРА ИНВЕСТИЦИОНИХ ФОНДОВА У СРБИЈИ И РЕГИОНУ

Инвестициони фондови су у Србији релативно нова ствар, пошто је Закон о инвестиционим фондовима донет половином 2006. године, а у пракси почео да се примењује почетком 2007. када је и први фонд је почео са радом. Први фонд у Србији, Делта Плус, основан је фебруара 2007. и од тада до данас забележио раст инвестиционе јединице од преко 30%, док је следећи фонд, Фима ПроАцтив, отпочео са радом почетком маја прошле године и од тада остварио раст инвестиционе јединице од 1,7%, при чему је половином октобра, тај раст био 13%. Тренутно другу по величини вредност инвестиционе јединице има фонд Фоцус Премиум, који је са радом отпочео почетком септембра 2007. и од тада до данас убележио раст инвестиционе јединице за 2%, док је половином новембра тај раст био 12%.

Најновији фонд на српском финансијском тржишту, Delta Dynamic, отпочео је са радом 30. јануара, при чему је важно истаћи да је он први фонд раста вредности имовине, што значи да ће најмање 75% своје имовине улагати у акције. Отварање новог типа фонда веома је значајно за овај сектор у Србији, пошто је досадашњих шест фондова мешовитог типа, па инвеститорима није понуђена алтернатива. Како фондови раста имовине обезбеђују већу зараду, али и сразмерно већи ризик, препуштено је инвестотирма да одлуче коме ће поверити своја средства.

Уколико погледамо земље региона, односно земље бивше Југославије, видећемо да се Србија налази на самом зачељу и каска са развојем сектора инвестиционих фондова. Словенија, као једина чланица ЕУ од земаља бивше Југославије, логично, предњачи по питању сектора инвестионих фондова, па тако у Словенији данас ради око 270 фондова најразличитијих врста. Слична је ситуација и у Хрватској где тренутно послује чак 112 фондова, при чему су први отворени још 2001. године. Битно је истаћи да у ове две државе постоји јасна дисперзија између фондова различитих типова, па тако у хрватској постоје акцијски, обвезнички, мешовити и новчани фондови, док је код нас ситуација драстично другачија, јер сви фондови који тренутно послују су мешовити.

Колики је потенцијал инвестиционих фондова, показује и податак да је највећи раст у 2007. у Хрватској, имао фонд Илирика ЈИЕ, остваривши раст инвестиционе јединице од чак 58,15%. Словеначка компанија Илирика, одавно послује и у Србији, а крајем 2007. основан је и фонд под истим именом. С обзиром на кризу која на Београдској берзи траје дуже од пола године, довела је до тога да инвестициони фоднови у Србији не забележе значајније скокове вредности инвестиционих јединица.

И друге бивше републике предњаче по броју инвестиционих фондова, па их тако у Босни и Херцеговини има 28, од чега 17 у Републици Српској, а 11 у Федерацији БиХ, док у Македонији постоји 12 регистрованих инвестиционих фондова. У прилог чињеници да је Србија поприлично заостала за земљама региона, говори и податак о суми нето активе фондова у Хрватској, која у јануару 2008. износи око 4,1 милијарде евра, док сума нето активе фондова у Србији износи тек нешто мање од 50 милиона евра.

Како је финансијско тржиште гладно за новим инвестицијама, а при том постоје и значајна средства орочена у банкама, без веће могућности за алтернативно улагање, реално је очекивати снажан развој сектора инвестиционих фондова у будућем периоду.