Удружење власника акција "Телеком Србија"

Инвестициони фондови представљају финансијске институције, које прикупљају средства мањих индивидуалних инвеститора и та средства пласирају на финансијском тржишту. Инвеститор купује инвестиционе јединице, које представљају удео у власништву самог фонда и тако посао креирања и вођења портфолиа препушта стручњацима и менаџерима инвестиционог фонда. Прикупљена средства, у складу са зацртаном политиком инвестирања и у најбољем интересу чланова, улажу се у одређени портфолио хартија од вредности, који пак зависи од типа самог инвестиционог фонда.

Наиме, постоје две битне поделе инвестиционих фондова. Прва се тиче саме организације фонда, односно модела куповине и продаје удела у њему. Према тој подели, постоје три основне врсте инвестиционих фондова и то отворени, затворени и приватни фонд. Отворени фонд послује на принципу прикупљања новчаних средстава путем емитовања инвестиционих јединица и откупа инвестиционих јединица на захтев члана фонда. Број власника инвестиционих јединица у фонду и вредност његове имовине се константно мењају. При том, власници инвестиционих јединица, односно чланови фонда, могу било када продати свој удео, док, исто тако, нови инвеститори могу било када уложити средства. Циљ отворених инвестиционих фондова је очување вредности имовине уз остварење високе стопе приноса на дужи временски период инвестирањем на домаћа и страна тржишта хартија од вредности, односно повећање приноса у односу на принос орочене штедње, принос новчаних фондова или оних који улажу у обвезнице. Затворени фонд своја средства прикупља путем јавне понуде и има ограничен број акција. Затворени фондови не врше откуп акција од својих чланова, већ их они морају продати на секундарном, берзанском или ван-берзанском тржишту. Поред хартија од вредности у које улажу отворени фондови, затворени фондови такође могу улагати у некретнине и привредна друштва којима се не тргује на организованом тржишту, што их чини ризичнијим од отворених фондова. Приватни фондови су организовани као друштво са ограниченом одговорношћу и намењени су искусним инвеститорима, при чему минималан улог износи 50.000 ЕУР

Друга подела тиче се одабраног инвестиционог циља, па се тако отворени фондови могу поделити на фонд очувања вредности имовине, фонд прихода, балансирани фонд и фонд раста вредности имовине. Фонд очувања вредности улаже у краткорочне дужничке хартије од вредности и новчане депозите. Ови фондови имају најмању стопу ризика и као такви остварују најниже приносе у односу на остале врсте отворених фондова. Приноси оваквих фондова су обично нешто већи од инфлације и камата на депозите код банака. Фонд прихода улаже најмање 75% своје имовине у дужничке хартије од вредности, па је овај фонд прикладан за конзервативне инвеститоре. Улагање у фонд прихода носи нешто већи ризик од улагања у фонд очувања вредности имовине, а тиме и остварује нешто веће приходе. Балансирани фонд улаже најмање 85% имовине у власничке и дужничке хартије, са тим што у дужничке хартије од вредности улаже најмање 35% а највише 65% укупне имовине фонда. Овај фонд носи умерену стопу ризика и умерене приходе. Фонд раста вредности имовине улаже најмање 75% вредности своје имовине у власничке хартије од вредности. Овакви фондови су најризичнији и најпримернији особама који су спремни да прихвате висок ризик инвестирања.

Инвестициони фондови су у Србији релативно нова ствар, пошто је Закон о инвестиционим фондовима донет половином 2006. године, а тек почетком 2007. први фонд је почео са радом. Од тада до данас основано их је још пет, док је најављено оснивање још неколико фондова у блиској будућности. Када се овај број од шест инвестиционих фондова упореди са земљама региона, евидентно је колико Србија каска са развојем ове финансијске институције. У Хрватској тренутно послује чак 112 фондова, при чему су први отворени још 2001. године. У Босни и Херцеговини их има 28, од чега 17 у Републици Српској, а 11 у Федерацији БиХ, док у Македонији постоји 12 регистрованих инвестиционих фондова. У прилог чињеници да је Србија поприлично заостала за земљама региона, говори и податак о суми нето активе фондова у Хрватској, која у јануару 2008. износи око 4,1 милијарде евра, док сума нето активе фондова у Србији износи тек нешто мање од 50 милиона евра.

Појавом инвестиционих фондова, коначно су и мали инвеститори добили алтернативу за улагање својих вишкова финансијских средстава. Овај вид инвестирања је уноснији од орочене штење, а, при том, и сигурнији од самосталног улагања на тржишту капитала. Како је финансијско тржиште гладно за новим инвестицијама, реално је очекивати снажан развој овог сектора у будућем периоду.