Удружење власника акција "Телеком Србија"

Једна од основних, ако не и најбитнија, функција финансијског тржишта јесте повезивање оних субјеката привредног и друштвеног живота који у одређеном тренутнку поседују вишак финансијских средстава са оним субјектима којима та средства недостају. Из ове функције се види да скоро сви учесници привредног и друштвеног живота могу бити и учесници на финансијском тржишту. У зависности од развијености самог финансијског тржишта разликује се и број учесника на њему. У пракси и теорији се класификације и груписање учесника разликује, па се тако они могу сагледати из више аспеката.

Најједноставнија и најобухватнија је вероватно подела на уже и шире схватање учесника на тржишту. Шири концепт обухвата све субјекте друштвеног живота, који на различите начине и у различитим односима учествују на финансијском тржишту. Ове субјекте је могуће груписати у четири велика сектора – јавни сектор, сектор привреде, сектор становништва, као и сектор субјеката из иностранства. Сваки субјект из неког од ова четири сектора може се наћи како на страни понуде, тако и на страни тражње на финансијском тржишту, у зависности да ли поседује вишак или мањак финансијских средстава. Улога јавног сектора, односно државе, државних институција и јавних предузећа, на тржишту је веома велика, јер је он дубоко повезан са свим осталим. Уколико се јавни сектор нађе на страни тражње за финансијским средствима, то ће најчешће учинити путем емисије ХоВ органа централне власти, локалне власти или државних предузећа. Привредни сектор обухвата велики број привредних организација, врло различитих власничких облика, величине и пословне филозофије које припадају најразличитијим гранама делатности. И овај сектор се на финансијском тржишту јавља и на страни понуде и на страни тражње за финансијским средствима. Уколико се нађу на страни понуде, привредни субјекти, у жељи за профитом, инвестирају вишкове финансијских средстава, док, када су на страни тражње, емитују своје хартије од вредности и тако долазе до потребних средстава за финансирање свог пословања. Сектор становништва је бројчано највећи јер он окупља велики број породица, које имају могућност штедње на бази позитивне разлике између остварних прихода и текуће потрошње. Становништво свој вишак финансијских средстава може пласирати на финансијско тржиште путем банака, односно традиционалном штедњом, може директно улагати у ХоВ, али и индиректно, полагањем средстава у, на пример, инвестиционе фондове.

Поред овако широког погледа на учеснике на финансијском тржишту, рекли смо да постоји и уже схватање. Према том схватању све учеснике могли бисмо да поделимо у две групе, на нефинансијске и финансијске учеснике. Разлика између ове две групе лежи у основој делатности самог учесника, па тако основна делатност нефинансијских учесника није повезана са финансијским тржиштем, већ се само на њему појављују уколико имају вишак финансијских средстава или им, пак, она требају за финансирање пословања. Финансијски учесници имају кључну улогу у повезивању понуде и тражње на финансијском тржишту, било да то раде директно (брокери, дилери и инвестиционе банке), било индиректно (банке, инвестициони фондови и друге финансијске институције).

Постоји још једна подела коју бисмо могли да начинимо, а то је подела учесника на инвеститоре и емитенте. Ова подела можда јесте преширока, али најбоље осликава саму суштину финансијског тржишта, која лежи у повезивању понуде финансијских средстава са тражњом за њима. На страни понуде се налазе инвестори, који пак могу бити институционални, али и индивидуални, док су емитенти на страни тражње у потрази за средствима, која прикупљају емисијом широког спектра различитих хартија од вредности.

Која год подела да се начини, неће се погрешити, јер на финансијском тржишту учествују готово сви елементи привредног и друштвеног живота и само је питање угла из ког се на све њих гледа. Како је ова прича о учесницима на финансијском тржишту била релативно општа, у наставку ће бити речи о конкретним субјектима који се на њему појављују.