Удружење власника акција "Телеком Србија"

Једна од основних, ако не и најбитнија, функција финансијског тржишта јесте повезивање оних субјеката привредног и друштвеног живота који у одређеном тренутнку поседују вишак финансијских средстава са оним субјектима којима та средства недостају. Из ове функције се види да скоро сви учесници привредног и друштвеног живота могу бити и учесници на финансијском тржишту. У зависности од развијености самог финансијског тржишта разликује се и број учесника на њему. У пракси и теорији се класификације и груписање учесника разликује, па се тако они могу сагледати из више аспеката.

Најједноставнија и најобухватнија је вероватно подела на уже и шире схватање учесника на тржишту. Шири концепт обухвата све субјекте друштвеног живота, који на различите начине и у различитим односима учествују на финансијском тржишту. Ове субјекте је могуће груписати у четири велика сектора – јавни сектор, сектор привреде, сектор становништва, као и сектор субјеката из иностранства. Сваки субјект из неког од ова четири сектора може се наћи како на страни понуде, тако и на страни тражње на финансијском тржишту, у зависности да ли поседује вишак или мањак финансијских средстава. Улога јавног сектора, односно државе, државних институција и јавних предузећа, на тржишту је веома велика, јер је он дубоко повезан са свим осталим. Уколико се јавни сектор нађе на страни тражње за финансијским средствима, то ће најчешће учинити путем емисије ХоВ органа централне власти, локалне власти или државних предузећа. Привредни сектор обухвата велики број привредних организација, врло различитих власничких облика, величине и пословне филозофије које припадају најразличитијим гранама делатности. И овај сектор се на финансијском тржишту јавља и на страни понуде и на страни тражње за финансијским средствима. Уколико се нађу на страни понуде, привредни субјекти, у жељи за профитом, инвестирају вишкове финансијских средстава, док, када су на страни тражње, емитују своје хартије од вредности и тако долазе до потребних средстава за финансирање свог пословања. Сектор становништва је бројчано највећи јер он окупља велики број породица, које имају могућност штедње на бази позитивне разлике између остварних прихода и текуће потрошње. Становништво свој вишак финансијских средстава може пласирати на финансијско тржиште путем банака, односно традиционалном штедњом, може директно улагати у ХоВ, али и индиректно, полагањем средстава у, на пример, инвестиционе фондове.

Поред овако широког погледа на учеснике на финансијском тржишту, рекли смо да постоји и уже схватање. Према том схватању све учеснике могли бисмо да поделимо у две групе, на нефинансијске и финансијске учеснике. Разлика између ове две групе лежи у основој делатности самог учесника, па тако основна делатност нефинансијских учесника није повезана са финансијским тржиштем, већ се само на њему појављују уколико имају вишак финансијских средстава или им, пак, она требају за финансирање пословања. Финансијски учесници имају кључну улогу у повезивању понуде и тражње на финансијском тржишту, било да то раде директно (брокери, дилери и инвестиционе банке), било индиректно (банке, инвестициони фондови и друге финансијске институције).

Постоји још једна подела коју бисмо могли да начинимо, а то је подела учесника на инвеститоре и емитенте. Ова подела можда јесте преширока, али најбоље осликава саму суштину финансијског тржишта, која лежи у повезивању понуде финансијских средстава са тражњом за њима. На страни понуде се налазе инвестори, који пак могу бити институционални, али и индивидуални, док су емитенти на страни тражње у потрази за средствима, која прикупљају емисијом широког спектра различитих хартија од вредности.

Која год подела да се начини, неће се погрешити, јер на финансијском тржишту учествују готово сви елементи привредног и друштвеног живота и само је питање угла из ког се на све њих гледа. Како је ова прича о учесницима на финансијском тржишту била релативно општа, у наставку ће бити речи о конкретним субјектима који се на њему појављују.

БАНКЕ И ДРУГИ ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ИНВЕСТИТОРИ

Банкарски сектор представља једну од кључних компоненти савременог финансијског тржишта, што због обима средстава која поседује, што због специфичности саме банке у прикупљању и пласирању средстава. Посебну улогу на финансијском тржишту има централна банка, која својим мерама кредитно-монетарне политике у многоме утиче на финансијска кретања у једној земљи. Путем есконтне политике и стопе обавезних резерви, централна банка на финансијско тржиште утиче посредно, пошто се ове одлуке тичу других учесника, пре свега банака. Операцијама на отвореном тржишту, односно куповином и продајом хартија од вредности, централна банка најдиректније могуће утиче на финансијско тржиште, а све у циљу регулације новчане масе у промету. Ова мера монетарне политике уобичајена је и доминира у земљама са развијеним финансијским тржиштем. У току прошле године Народна банка Србије је емитовала благајничке записе у вредности од 600 милијарди динара. Такође, Народна банка Србије је, после емисије државних обвезница Републике Србије, постала њихов власник, па су тако оне постале погодан тржишни инструмент за обављање репо трансакција, што показује да ова мера и у Србији полако почиње да заузима озбиљније место.

Традиционална је подела банака на депозитне, односно комерцијалне, инвестиционе и хипотекарне, међутим као резултат савремених кретања, највећи број банака је универзалан. Обједињавањем више традиционалних функција, банке користе максималне ефекте депозитних и инвестиционих банака, па огромном финансијском моћи представљају кључне играче на финасијском тржишту. С обзиром на то да укупна билансна актива свих банака у Србији износи 1.420 милијарди динара, више је него очигледно колико је њихова улога значајна. Међутим, не огледа се значај банака само кроз пласман својих средстава. Већ дуже времена на Београдској берзи доминирају акције банака које су предмет свакодневних трансакција, што је у многоме допринело ликвидности и расту српског тржишта капитала. Током претходне године истакле су се акције АИК банке, пошто су оне чиниле чак 13,30% укупног трговања акцијама у 2007. години, остваривши, при том, раст цене од 51,30%.

Што се улоге других институционалних инвеститора тиче, може се рећи да главну улогу на финансијском тржишту имају пензиони и инвестициони фондови, као и осигуравајућа друштва. Своја значајна финансијска средства, пиркупљена, пре свега од становништва, ове моћне организације улажу у хартије од вредности и тако значајно утичу на кретања на финансијском тржишту. Како ће инвестициони фондови бити предмет приче нешто касније, главни фокус требало би имати на добровољним пензионим фондовима.

Добровољни пензиони фондови су у Србији релативно нова појава, јер је први такав фонд основан семтебра 2006. године. Пензиони фондови имају обавезу да обезбеде пензијски доходак, па су под сталном и строгом контролом државе. Обезбеђење сигурног прихода за пензионере веома је сложено, услед сталног дејства инфлације, промена старосне структуре запослених, тј. односа радно активног становништва и пензионера, као и колебање финансијског тржишта. Пензиони фондови могу бити ослоњени на текући доходак, што подразумева финансирање пензија из дохотка запослених, што се популарно назива паy-ас-yоу-го принцип, или на уштеде запослених у току радног периода и инвестирања уштеде на финансијском тржишту, који се још назива принцип капитализације. Овај други принцип, са становишта развоја финансијског тржишта, далеко је значајнији. Пошто су код пензијских фондова рокови доспећа пасиве и активе углавном познати или се према закону вероватноће, могу лако утврдити, портфолио структура ових фондова је, у теорији, једноставна. У његовој структури доминираће дугорочне хартије од вредности са вишим приносом, претежно акције. Такође, ако пензиони фондови улажу у инвестиционе фондове, они ће бирати оне фондове који имају агресиван раст или ће комбиновати доходне и фондове раста. Међутим, у пракси није баш тако, јер се ситуација значајно компликује уколико је тржиште на ком послује пензиони фонд неразвијено, као што је то случај са финансијским тржиштем у Србији. Одлуком Народне банке Србије прописано је да се имовина пензионих фондова може улагати максимално до висине од 20% у обвезнице локалне самоуправе, до 20% у обвезнице правних лица, до 30% у хипотекарне обвезнице, до 20% у депозитне потврде, до 40% у акције са А листинга Београдске берзе, али само до 10% имовине фонда у акције ван А листинга. У обвезнице које издају НБС и Република Србија може се улагати без ограничења, док се средства могу пласирати у иностранству само до висине од 10% имовине фонда. Уколико сагледамо чињеницу да се, на пример, на А листингу Београдске берзе налазе тек три акције, видимо колико је тешко пензионим фондовима да диверсификују ризик и обезбеде раст својих јединица.

С обзиром на то да је сектор добровољних пензионих фондова релативно млад и слабо развијен, да се очекује почетак гринфилд инвестирања у банкарству, као и да предстоји даљи развој сектора осгиурања, остаје да се види колики ће утицај ова дешавања имати на српско финансијско тржиште. Судећи да је оно још увек слабо развијено и подложно «дечијим болестима», даљи развој ових сектора је више него добродошао.

ИНВЕСТИЦИОНИ ФОНДОВИ

Инвестициони фондови представљају финансијске институције, које прикупљају средства мањих индивидуалних инвеститора и та средства пласирају на финансијском тржишту. Инвеститор купује инвестиционе јединице, које представљају удео у власништву самог фонда и тако посао креирања и вођења портфолиа препушта стручњацима и менаџерима инвестиционог фонда. Прикупљена средства, у складу са зацртаном политиком инвестирања и у најбољем интересу чланова, улажу се у одређени портфолио хартија од вредности, који пак зависи од типа самог инвестиционог фонда.

Наиме, постоје две битне поделе инвестиционих фондова. Прва се тиче саме организације фонда, односно модела куповине и продаје удела у њему. Према тој подели, постоје три основне врсте инвестиционих фондова и то отворени, затворени и приватни фонд. Отворени фонд послује на принципу прикупљања новчаних средстава путем емитовања инвестиционих јединица и откупа инвестиционих јединица на захтев члана фонда. Број власника инвестиционих јединица у фонду и вредност његове имовине се константно мењају. При том, власници инвестиционих јединица, односно чланови фонда, могу било када продати свој удео, док, исто тако, нови инвеститори могу било када уложити средства. Циљ отворених инвестиционих фондова је очување вредности имовине уз остварење високе стопе приноса на дужи временски период инвестирањем на домаћа и страна тржишта хартија од вредности, односно повећање приноса у односу на принос орочене штедње, принос новчаних фондова или оних који улажу у обвезнице. Затворени фонд своја средства прикупља путем јавне понуде и има ограничен број акција. Затворени фондови не врше откуп акција од својих чланова, већ их они морају продати на секундарном, берзанском или ван-берзанском тржишту. Поред хартија од вредности у које улажу отворени фондови, затворени фондови такође могу улагати у некретнине и привредна друштва којима се не тргује на организованом тржишту, што их чини ризичнијим од отворених фондова. Приватни фондови су организовани као друштво са ограниченом одговорношћу и намењени су искусним инвеститорима, при чему минималан улог износи 50.000 ЕУР

Друга подела тиче се одабраног инвестиционог циља, па се тако отворени фондови могу поделити на фонд очувања вредности имовине, фонд прихода, балансирани фонд и фонд раста вредности имовине. Фонд очувања вредности улаже у краткорочне дужничке хартије од вредности и новчане депозите. Ови фондови имају најмању стопу ризика и као такви остварују најниже приносе у односу на остале врсте отворених фондова. Приноси оваквих фондова су обично нешто већи од инфлације и камата на депозите код банака. Фонд прихода улаже најмање 75% своје имовине у дужничке хартије од вредности, па је овај фонд прикладан за конзервативне инвеститоре. Улагање у фонд прихода носи нешто већи ризик од улагања у фонд очувања вредности имовине, а тиме и остварује нешто веће приходе. Балансирани фонд улаже најмање 85% имовине у власничке и дужничке хартије, са тим што у дужничке хартије од вредности улаже најмање 35% а највише 65% укупне имовине фонда. Овај фонд носи умерену стопу ризика и умерене приходе. Фонд раста вредности имовине улаже најмање 75% вредности своје имовине у власничке хартије од вредности. Овакви фондови су најризичнији и најпримернији особама који су спремни да прихвате висок ризик инвестирања.

Инвестициони фондови су у Србији релативно нова ствар, пошто је Закон о инвестиционим фондовима донет половином 2006. године, а тек почетком 2007. први фонд је почео са радом. Од тада до данас основано их је још пет, док је најављено оснивање још неколико фондова у блиској будућности. Када се овај број од шест инвестиционих фондова упореди са земљама региона, евидентно је колико Србија каска са развојем ове финансијске институције. У Хрватској тренутно послује чак 112 фондова, при чему су први отворени још 2001. године. У Босни и Херцеговини их има 28, од чега 17 у Републици Српској, а 11 у Федерацији БиХ, док у Македонији постоји 12 регистрованих инвестиционих фондова. У прилог чињеници да је Србија поприлично заостала за земљама региона, говори и податак о суми нето активе фондова у Хрватској, која у јануару 2008. износи око 4,1 милијарде евра, док сума нето активе фондова у Србији износи тек нешто мање од 50 милиона евра.

Појавом инвестиционих фондова, коначно су и мали инвеститори добили алтернативу за улагање својих вишкова финансијских средстава. Овај вид инвестирања је уноснији од орочене штење, а, при том, и сигурнији од самосталног улагања на тржишту капитала. Како је финансијско тржиште гладно за новим инвестицијама, реално је очекивати снажан развој овог сектора у будућем периоду.

КОМИСИЈА ЗА ХоВ И ЦЕНТРАЛНИ РЕГИСТАР ХоВ

У току историјског развоја финансијског тржишта, услед недостатка адекватне регулативе, јавиле су се малверзације и преваре као његови саставни делови. Такво тржиште је функционисало све до слома Њујоршке берзе 1929. године и велике економске кризе почетком тридесетих година. Увидевши потребу за свеобухватним регулаторним телом и државним органом, чији би основни циљ био заштита инвеститора, у САД се 1934. године оснива прва Комисија за хартије од вредности и доноси се низ закона који регулишу функционисање финансијског тржишта. Данас америчка Комисија за хартије од вредности има богато дугогодишње искуство регулације и надзора, па стога и нечуди што су регулаторна тела, у великом броју земаља, организиована по узору на САД.

Регулисање финансијског тржишта има за циљ, пре свега, заштиту инвеститора, кроз обезбедјење ефикасног, поштеног и транспарентног тржишта и смањење системског ризика. У нашој земљи, Комисија за хартије од вредности је основана 16. фебруара 1990. године. Она је одговорна за законито функицонисање тржишта хартија од вредности и у том смислу, Комисија врши надзор над применом Закона о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената, Закона о преузимању акционарских друштава и Закона о инвестиционим фондовима. Комисија има пет чланова, укључујући и председника Комисије, које на предлог надлежног радног тела за послове финансија Народне Скупштине Републике Србије, бира и разрешава Народна Скупштина Републике Србије. Комисија за ХоВ је од маја 2002. године редовни члан Међународне организације комисија за ХоВ (ИОСЦО), коју чине националне комисије за ХоВ бројних земаља, берзе и друге саморегулаторне и финансијске организације на финансијском тржишту. ИОСЦО је основана са циљем да њени чланови сарађују како би промовисали високе стандарде регулације у намери да одржавају ефикасна и стабилна тржишта ХоВ, али и да размењују информације о искуствима, уједињују напоре у циљу успостављања стандарда и пружају узајамну помоћ ради промовисања интегритета тржишта ХоВ ригорозном применом стандарда и ефективним акцијама против прекршилаца закона. Чланство у ИОСЦО-у је нарочито битно са аспекта развоја домаћег тржишта, јер ИОСЦО у оквиру својих радних тела разматра поједине појаве и проблеме и даје инструкције земљама у циљу развоја домаћег тржишта и побољшања регулативе.

Централни регистар, депо и клиринг хартија од вредности (ЦРХоВ) представља институцију која води јединствену евиденцију законитих ималаца ХоВ и евиденцију о правима из тих хартија. ЦРХоВ обавља и послове клиринга и салдирања трансакција закључених са ХоВ, односно врши пренос власништва, истовремено са плаћањем, тако да не може да се догоди ситуација у којој неко прода хартије од вредности и не добије новац. Клиринг представља утврђивање обавеза и потраживања по основу ХоВ и новчаних средстава између учесника на финансијском тржишту, док салдирање представља конкретно извршење обавеза насталих током трговања, односно сам пренос ХоВ и новчаних средстава.

У Србији је ЦРХоВ започео са пословањем новембра 2001. године и од тада води јединствену евиденцију о власницима свих ХоВ које су емитоване у држави. У складу са Законом о тржишту хартија од вредности, права власника из ХоВ настају у тренутку уписа тих хартија на њихов рачун који се води у ЦРХоВ, па је више него очигледно колико је ЦРХоВ битан за функционисање финансијског тржишта. Захтев за упис хартија од вредности у ЦРХоВ може поднети свако заинтересовано лице, с тим што пре тога мора имати закључен уговор са неким од 100 чланова Централног регистра хартија од вредости, који ће за њега обавити ту процедуру. Тренутно је у ЦРХоВ уписано скоро 2.500 различитих ХоВ издатих на територији Републике Србије, при чему највећи део, односно скоро 2.400, представљају акције предузећа. При том, укупна вредност уписаних ХоВ износи 19,5 милијарди евра, док је број акционара на крају прошле године био већи од 900.000. Највећи број ових акционара, односно чак 99,5%, представљају мали акционари, са мање од 5% власништва у предузећу. Готово половина акционара представљају правна лица, док се 20% акција налази у власништву физичких лица. Само током прошле године, у Централном регистру, регистровано је преко 130.000 нових клијената, као и 350 нових издавалаца ХоВ. У 2008. години ЦРХоВ очекује обиман и захтеван посао, пошто ће се, као последица доношења Закона о праву на бесплатне акције, у евиденцију ЦРХоВ уносити милиони грађана Србије.

БРОКЕРСКО ДИЛЕРСКА ДРУШТВА

Брокерско дилерска друштва представљају правна лица основана за послове посредовања у трговини хартијама од вредноти на берзи и, као такве, једне од кључних актера на финансијском тржишту. Брокерско дилерско друштво се, као берзански посредник, у јавности најчешће идентификује термином «брокерска кућа», међутим постоје разлике између брокера и дилера. Док су брокери само посредници у трговању, односно у своје име, а за рачун клијента, купују и продају хартије од вредности, дилери тргују у своје име и за свој рачун. За своје услуге брокер наплаћује провизију, док дилер зараду остварује разликом у цени хартије и тако сноси одређени ризик губитка. Поред ове две основне улоге брокерско дилерских друштава, они још могу обављати и послове портфолио менаџера, односно управљања портфолиом хартија од вредности својих клијената. Такође, они могу бити и инвестициони саветници и да клијентима пружају саветодавне услуге за пословање са хартијама од вредности.

Да би правно лице добило дозволу за рад, потребно је да испуни строге услове прописане Законом о тржишту хартијама од вредности и других финансијских инструмената, али и бројним другим актима. Лиценцу за рад брокерско дилерског друштва издаје Комисија за хартије од вредности, док она, такође, издаје и дипломе којима физичко лице може стећи звање брокера. Без брокерске дипломе појединац не може обављати процес трговања на берзи, а без запосленог брокера брокерско дилерско друштво се не може ни регистровати.

У Србији је код Комисије за хартије од вредности тренутно регистровано 74 брокерско дилерска друштва, док је регистровано још 20 овлашћених банака, које такође обављају брокерско дилерске послове на Београдској берзи. Од њих укупно 94, 88 је добило статус члана Београдске берзе и као такви могу обављати сам процес трговања. Од марта 2004. године отпочео је са радом систем за даљинско трговање, па тако брокери не морају да долазе у саму зграду берзе, већ процес трогвања обављају из својих канцеларија, путем рачунара. У Београду је 1996. године основано Пословно удружење берзи и берзанских посредника и за сада броји 50 чланова. Ово Удружење донело је свој Етички кодекс, па је као један од зацртаних циљева и рад на усавршавању правила понашања утврђених тим кодексом са циљем унапређења професионализма и пословног понашања, а тако и јачања принципа сигурности и одговорности и конкуренције засноване на економским и тржишним принципима.

Да би клијент продао или купио хартије од вредности, он мора да склопи уговор о посредовању у купопродаји са брокерском кућом. Потребно је још да потпише уговор о отварању и вођењу власничког рачуна хартија од вредности Такође, клијент мора да има отворен наменски рачун у банци, на који ће лећи новац од продаје, односно са ког ће се средства скинути по обављеној куповини хартија. Једино се преко брокера може вршити продаја или куповина хартија на Београдској берзи, па тако он мора да пружи основне и опште познате инфомарције клијенту. Брокер не сме клијенту да сугерише цену коју ће унети у налог за продају или куповину, већ она мора бити слободна воља клијента и он је доноси на бази информација које поседује, било да их је прикупио сам или добио од брокера.

У току 2007. године, највеће учешће у трговању на Београдској берзи имала је новосадска брокерска кућа М&В Инвестментс, чији је удео износио 8,57%, односно 14,1 милијарди динара. Иза ње се налазе Синтеза Инвест Гроуп из Београда са учешћем од 7,27%, односно 12 милијарди, као и Хyпо Алпе-Адриа-Сецуритиес, са уделом у промету од 6,90%, што износи 11,4 милијарди динара. С обзиром да сви инвеститори своја средства пласирају преко брокерских кућа и посредством њих реализују своје инвестиције, више је него очигледно колики ја значај брокерско дилерских друштава у берзанском трговању.