Удружење власника акција "Телеком Србија"

Иницијална јавна понуда (initial public offering – IPO), као и што сам назив говори, представља прво појављавање акција неке компаније на примарном тржишту капитала. Иницијалном јавном понудом сматра се трансакција путем које предузеће из неког од затворених облика прелазе у јавна отворена акционарска друштва. Поступком ИПО-а врши се корпоратизација капитала предузећа, чиме се он изражава кроз број и вредност акција. Дакле, реч је о првој јавној емисији и јавној понуди акција неке компаније. Кроз поступак ИПО–а акције се нуде најширој инвестиционој јавности, односно заинтересованим инвеститорима који би новчаним средствима куповали акције, а компанија на тај начин прибавља неопходан капитал, свеж новац, за сопствени развој пословања

Иницијална јавна понуда, односно примарна емисија акција представља прилично сложен и захтеван процес. Стога се емитенти најчешће ослањају на услуге инвестиционе банке која обавља целокупан посао, од идеје до реализације примарне емисије акција. Инвестициона банка наступа у улози покровитеља емисије. Значи, потписује емисију и обавезује се на откуп акција од издаваоца по договореној цени, или се пак, обавезује да ће откупити све акције непродате инвеститорима на тржишту. Друга алтернатива је, избор агента емисије чији задатак јесте што боља промоција атрактивности улагања у акције компаније. Уколико инвестициона банка, потписник емисије, не жели или не може да преузме цео ризик емитовања и продаје акција, одлучује се да редукује ризик формирањем такозваног Синдиката потписника, који представља групу инвестиционих банкара који учествују у продаји емисије.

Основни задатак инвестиционе банке, односно покровитеља емисије у поступку ИПО, јесте да одреди врсту акција које ће бити емитоване (обичне или преференцијалне), цену по којој ће се инвестиционој јавности понудити акције и време изласка на тржиште. У процесу одређивања цене акција, које су предмет јавне понуде, потписник емисије мора обратити пажњу на неколико кључних параметара, као нпр. финансијско стање компаније, профитабилност, стопу раста, степен поверења инвеститора исл. Дакле, да би компанија могла успешно да спроведе јавну понуду, неопходно је да има стабилну тржишну и финансијску позицију, препознатљив бренд, реалне могућности развоја, одређен ниво профитабилности, одговарајућу кадровску структуру, затим, професионалне, партнерске и кооперативне односе са окружењем, међународно сертификоване процесе и производе, и да има успостављен ефикасан механизам пословног и финансијског извештавања и интерне контроле.

Карактеристике и предности ИПО

ИПО је први корак у трансформацији приватне или државне фирме у “јавну” компанију. Након ИПО-а, менаџмент редовно мора да извештава акционаре о пословању и стратегији фирме. То значи да је захтевније бити котиран на берзи него бити затворена компанија. Има неколико разлога због којих се компаније одлучују за ИПО. Тако може да се финансира раст, акције постају ликвидне и њихова вредност транспарентна, што је повољно за постојеће акционаре, а ликвидне акције се могу користити као средство плаћања уместо кеша при преузимање других фирми. Уз то, ИПО може да се искористи и за унапређење профила и бренда компаније, стварање додатног механизма стимулисања менаџмента и запослених и за проширење структуре акционара.

Додатни капитал који је компанија прикупила путем иницијалне јавне понуде повећава нето вредност компаније. Са овим додатним капиталом, компанија гради нову финансијску позицију на основу које може прикупљати или позајмљивати нова средства, често по повољнијим условима.

Иницијална јавна понуда недвосмислено подразумева промену досадашње власничке структуре компаније. Постојећи власници ће њоме добити нове сувласнике, често анонимне. Њихов мотив није преузимање компаније већ учешће у профиту. Карактеристика ИПО је то што у куповини акција учествује већи број мањих инвеститора, грађана, за разлику од докапитализације, када се тражи стратешки партнер.

Код ИПО-а јавних предузећа држава задржава, кроз „златну акцију“ или на неки други начин управљање предузећем док код докапитализације нови стратешки партнер учествује у доношењу стратешких одлука. Код НИС-а могућа су два облика ИПО-а. Први да држава избаци свој пакет, а други да сама компанија емитује нове акције. У случају да се држава определи за први модел, све паре би, од продаје њеног удела отишле у буџет, а у случају другог за инвестирање у предузеће.

Емисија акција путем ИПО-а може трајати четири или пет месеци ако је компанија у добром стању, или дуже, у зависности од спремности фирме за ИПО. Сам процес ИПО-а се може поделити на три основне фазе, припрему, маркетинг и утрђивање цене, односно трговање акцијама. У припремној фази спроводи се детаљна анализа,затим се врши процена вредности фирме и финалној фази се одређује почетна цена акција и обавља трговина акцијама.

Процес и методи спровођења ИПО-а

Путем иницијалне јавне понуде може се извршити потпуна приватизација компанија, приватизација јавног сектора у државном власништву или већинском државном. На основу досадашњих искустава земаља у окружењу, најбоље резултате је дала диверсификација власничке структуре компанија, јер само такве компаније добијају на атрактивности и остају присутне на тржишту капитала за дужи временски период.

Процес ИПО прати дилема, да ли се обратити индивидуалним (ретаил) или институционалним инвеститорима. Уколико се компанија определи за индивидуалне инвеститоре, у процесу промоције јавне понуде, може и требало би да се у значајној мери ослони на постојећи систем маркетинг активности. Избор квалитетних институционалних инвеститора јесте посао инвестиционе банке. Инситуционални инвеститори су, по правилу, агресивнији у односу на индивидуалне, појединачне или како се често каже „мале“ инвеститоре. Институционални инвеститори су углавном специјализовани за одређене врсте акција. Инвестициони банкари тачно знају ко је међу инвеститорима заинтересован за одређену област, који инвеститори су стрпљиви и спремни су да сачекају, а који су пак, нестрпљиви и брзо продају купљене акције. Процес избора инвеститора је, дакле, веома важан у ИПО, јер је у интересу компаније да акције купе квалитетни и дугорочни инвеститори, који имају висок степен поверења у менаџмент компаније.

Иницијална јавна понуда може се спровести на неколико начина: методом фиксне цене, методом „боок буилдинг“ и комбинацијом ова два метода. У поступку спровођења ИПО се најчешће примењује и тзв. пороцедура „боок буилдинг“-а. Реч је о процедури коју компаније, посредством underwritera, користе за ефективну дистрибуцију емитованих акција. Наиме, честа је ситуација да је тражња за понуђеним акцијама већа од понуде, па је неопходно направити избор, у смислу броја и структуре инвеститора, будућих акционара компаније. Дакле, процес “боок булдинга” усмерен је на раздвајање великих и индивидуалних инвеститора, и одређивање распона цене, односно цене по којој ће се извршити продаја акција након истека дефинисаног рока за достављање понуда.

У погледу саме технике, поступак ИПО-а могуће је сповести кроз јавну понуду потпуно нових акција (уређују одредбе Закона о привредним друштвима), у оквиру повећања основног капитала или кроз обично укључивање акција на организовано тржиште, без повећања основног капитала (спровођење је прописано одредбама Закона о хартијама од вредности).

ИПО у региону

Како српско финансијско тржиште заостаје за регионом, тако су у Србији изостале иницијалне јавне понуде, које су појединим земљама региона први пут спроведене пре више од 15 година. Мађарска нафтна компанија МОЛ још 1995. је понудила своје акције широј јавности. Тада је око 20.000 грађана купило ове акције, при чему је интересовање за куповину акција било пет пута веће од броја понуђених акција. Од када је Влада Мађарске извршила овај ИПО, акције МОЛ-а на Будимпештанској и Луксебуршкој берзи порасле су 13 пута.

Што се земаља бивше Југославије тиче, могло би се рећи, да је Хрватска отишла најдаље са иницијалним јавним понудама. Још пре две године започет је процес јавне понуде акција највећих хрватских компанија, пре свега Ине и Хрватског Телекома, када је више стотина хиљада грађана желело да дође до ових акција. Хрватском је владала права грозница када су акције Ине понуђене широј јавности, док је још веће интересовање завладало средином 2007. године када је хрватска Влада кренула са понудом акција Телекома. У првој недељи преко 200.000 грађана пријавило се за акције Телекома, па је Влада Хрватске одлучила да повећа број акција које је првенствено понудила, и то са 25% на 32,5% акција Телекома. Иако су цео процес ИПО-а споменутих компанија, пратиле бројне афере и политичка препуцавања, понуде су успешно реализоване. На пример, приликом ИПО-а Телекома, морала је бити понуђена нижа цена акција јер је та компанија имала неких нерешених питања са Дојче Телекомом, а само «темпирање» ИПО-а Телекома за септембар 2007. доводио се у везу са одржавањем парламентарних избора у Хрватској.

Нису само велика државна предузећа била предмет ИПО-а. У другој половини 2007. године спроведено је неколико иницијалних јавних понуда акција приватних компанија. Међу њима су се нашле акције Атлантик групе, Оптима Телекома, као и трговачког ланца Магма, али и други. После ИПО-а ових компанија, њихове су акције уврштене на Загребачку берзу, што је у многоме оживело трговање. Ипак, врло брзо после листирања на берзу, велики број грађана продаво је акције стечене путем ИПО-а, остваривши, на пример у случају Магме, више него солидан принос од чак 40.

Економски најразвијенија држава бивше Југославије, Словенија, касно је кренула са иницијалним јавним понудама компанија. Први приватизација путем ИПО-а у Словенији спроведена је тек крајем прошле године, када је јавности понуђено 49% власништва у другој по величини словеначкој банци – Новој кредитној банци Марибор (НКБМ). Као и у Хрватској, владало је велико интересовање, како грађана, тако и институционалних инвеститора, па је 24% акција НКБМ купило преко 100.000 грађана, а 25% преко 100 институционалних инвеститора. Тражња је петоструко премашила понуду, па су словеначки политичари и економисти најавили и друге приватизације путем ИПО-а.

Србија ће још морати да поради на припреми услова за прве иницијалне јавне понуде, а прва прилика јавља се у случају поделе бесплатних акција грађанима. Како је више пута најављивано, за крај ове године планирана је прва ИПО у Србији – ИПО Телекома.

ИПО и бесплатна подела акција

Србија се на крају прошле године први пут озбиљније упустила у расправу о потреби за организовањем прве иницијалне јавне понуде. Како већину ствари у нашој земљи покреће политика, тако ће и ИПО бити предмет борбе и препуцавања водећих политичара. Најава поделе бесплатних акција свим пунолетним грађанима, отворила је питање приватизације највећих јавних предузећа. Као највероватнији начин за приватизацију спомиње се инцијална јавна понуда акција, а као прво предузеће које се за њу спомиње јесте Телеком Србија. Међутим, по мишљењу стручњака, за излазак највећих срспких јавних предузећа, пре свега Телекома, али и НИС-а, ЕПС-а, Аеродрома Никола Тесла, биће потребне године и корените промене.

Иницијална јавна понуда акција Телекома најављена је за крај ове године, док се за други квартал 2009. планира ИПО Аеродрома Никола Тесла. У другој половини 2009. требало би очекивати ИПО Галенике, док би се акције ЕПС-а понудиле јавности тек почетком 2010. године. Неизвесност око начина приватизације, пре свега НИС-а, али и ЕПС-а, значајно сужава круг могућих ИПО-а. Стручњаци, такође, спомињу и слабо уређене законе који регулишу финансије, па је потребно ревидирати Закон о тржишту хартија од вредности, али и законе о првиредним друштвима и преузимању. Компанија Тигар покушала је пре две године да први пут у Србији понуди акције широј јавности, али је наишла на велики број препрека, пре свега у лошем законодавству. Да би се акције јавног предузећа нашле на Београдској берзи, односно да би се спровела ИПО, потребно је предузеће припремити организационо, правно и финансијски. Ипак, већина стручњака се слаже да је доминатан проблем у (не)реализацији ИПО-а недостатак политичке воље и компромиса на највишем државном нивоу.

Проблем одсуства ИПО-а треба видети и у чињеници да је у Србији доминатан начин прикупљања средстава пре свега задуживањем код банака. У прилог тој констатацији иде и чињеница да се на Београдској берзи још увек не котира нити једна корпоративна обвезница. Може се повући слична паралела између оснивања инвестиционих фондова и покретања ИПО-а. Много се проблема јављало приликом оснивања првог инвестиционог фонда у Србији, али годину дана касније има их девет.

Спровођењем ИПО-а највећих српских јавних предузећа и укључивањем њихових акција на Београдску берзу, инвеститорима би била пружена већа прилика да улажу у квалитетне и, вероватно, дугорочно поуздане акције. На страни понуде нашла би се велика количина акција, коју домаћи капитал не може да задовољи, па ће шансу, готово сигурно, потражити и страни инвеститори, који, можда, до сада нису улагали на Београдској берзи. Судећи по искуствима суседне Хрватске, на пример, може се са великом сигурношћу рећи да ће доћи до великог интезивирана трговања, како домаћих малих, тако и институционалних инвестора, инвестиционих и пензионих фондова, који ће коначно добити прилику да улажу у висококвалитетне и сигурне хартије од вредности. Нове купце пратиће и мултипликација промета, па би сви ови фактори допринели више него потребном развоју и расту Београдске берзе. Ипак, остаје да се створе сви потребни предуслови, како економски, тако и политички, и да се у Србији покрене прва иницијална јавна понуда акција. Пре испуњења ових предуслова, свака расправа о ИПО-у у Србији остаће у сфери теорије.