Удружење власника акција "Телеком Србија"

Процес наглог раста цена акција на берзи назива се берзански бум, док берзански крах представља њихов нагли пад ичесто означава почетак дуготрајних првиредних криза и депресија. Један од првих и најпознатијих крахова десио се у Енглеској, на Лондонској берзи давне 1720. године. Назван је Јужноморски мехур (Соутх Сеа Буббле), по енглеском називу компаније Соутх Сеа Цомпанy, која га је и изазвала. Девет година пре тога, енглески Парламент донео је закон по ком је основана поменута компанија, како би се задовољили повериоци који су државу кредитирали у неколико ратова. Уместо потраживања, повериоци су добили вредносне папире компаније Соутх Сеа, која је добила монопол над трговином између Енглеске и њених јужних колонија (Аустралија, Индија, јужни делови Африке...). Иако се очекивало да ће компанија остваривати енормне добитке, с обзиром на њен монополистички положај, она је од почетка бележила губитке, који су прикривани од јавности. Губитак се константно покривао новим емисијама акција и других хартија од вредности, за којима је увек владала велика тражња. На Лондонској берзи ове су акције биле убедљиво најтргованије, формирајући њихову веома високу цену, што је довело до тога да тржишна капитализација компаније Соутх Сеа буде око 500 милиона фунти стерлинга, што је било пет пута више од укупне вредности готовог новца у оптицају у свим земљама тадашње Европе. Тада се сазнало за велике губтике и догодио се први берзански крах у историји. Цене акција су драстично опале, поставши готово потпуно берзвредне, а обогатили су се само појединци, међу којима Принц од Велса, престолонаследник, као и председник Владе, сер Роберт Валпол. После тога, Парламент је донео такозвани Закон о мехурима (Bubble Act) у циљу заштите инвеститора од сличних обмана.

У новијој историји свакако је најпознатији берзански крах са краја 20их и почетка 30их година XX века. Током 20их година, пре свега на Њујоршкој берзи, али и на другим берзама у Америци, цене акција и других хартија веома су брзо расле. Владало је велико интересовање за улагања у њих, а већи део улагања био је на кредит, односно, инвеститор је плаћао само део цене одређене хартије (нпр. од 10% до 15%), док би остатак платио касније. С обзиром на тренд раста цена готово свих акција, очекивало се да ће о року доспећа сви бити у стању да плате остатак цене купљених акција, пошто ће у том тренутку моћи да их продају, остварујући капиталну добит. Узимајући кредит од брокера или банке за плаћање остатка цене акција, инвеститор је залагао купљене акције, као гаранцију. Уколико би цене акција порасле, он би их продавао и плаћао банци кредит са каматом, а уколико би дошло до пада цена, инвеситор би одустајао од куповине, остављајући акције банци да њиховом продајом намири дуг. Ове шпекулације су довеле до страховитог раста цена акција, далеко изнад њихове реалне вредности што је довело до правог шпекулативног берзанскох бума. Када се схватило да раст акција нема везе са реалним економским перформансама компанија, већ да је све ствар шпекулација, догодило се оно што ми данас називамо «црни октобар». Октобра 1929. године, готово сви учесници на финансијском тржишту били су у великим губицима, укључујући и професионалне инвеститоре и стручњаке. Када је 1933. године криза окончана, цене су изгубиле око 85% своје вредности у односу на 1929. Овај крах натерао је америчког председника Рузвелта да иницира доношење бројних закона у циљу спречавања сличних дешавањ, а који и данас важе. «Црни октобар» био је иницијална каписла за Велику депресију која је у наредној деценији трајала у САД, али погађајући и већину других земаља широм света.

Последњи већи берзански крах збио се 1987. године. Од 1982. у САД, али и на другим развијеним тржиштима, владао је велики оптимизам, који је довео до значајног раста цена акција и индекса. Изненада, 19. октобра, познатог као «црни понедељак», дошло је до драстичног пада цена акција, које је довело да само у једном трговачком дану индекси опадну за преко 20%. Овај удар осетиле су готово све развијене земље, па је чак на 19, од 23 развијене берзе, пад индекса био већи од 20%. До данас нису донети јединствени закључци о разлогу овог краха, али је јасно да су психологија масе и паника одиграли кључну улогу у највећем паду у једном дану на Њујоршкој берзи.