Удружење власника акција "Телеком Србија"

Под појмом финансијска криза подразумева се процес општег континуираног пада тржишне цене финансијских инструмената, на одређеном тржишту. До пада цене долази због повећања понуде у односу на тражњу, односно када је општа понуда вредносних папира, у дужем временском периоду, већа од њихове тражње. Дисхармонија између понуде и тражње јавља се из претежно два разлога, а то је да инвеститори немају средства или не желе да та средства улаже у хартије од вредности. Дисхармонија надаље доводи до пада привредних активности односно смањена производње роба и улсуга и њихове понуде на тржишту. Ако, при непромењеној тражњи понуда опанде, то неминовно води до раста инфлаторних утицаја услед чега новац губи своју дотадашњу вредност. Такође, када новац губи вредност, долази и до пада курса домаће валуте у односу на страну, односно треба издвојити више домаћег новца за куповину стране валуте.

Не можемо сваку тржишну осцилацију назвати кризом. Да би нека негативна промена на финансијком тржишту названа кризом мора испунити одређене услове, односно мора имати посебне особине. За почетак неопходно је да буде општа, односно да захвата већи део финансијског тржишта и његове учеснике. Негативана дешавања на деловима финансијског тржишта нису толико забрињавањућа и представљају његов саставни део. Затим, битно је да је изазвана економским а не неекономским узроцима. Неекономски узроци нису трајнијег карактера и обично брзо дођу и прођу. Трајност је такође битан услов, јер краткотрајни поремећаји се не могу називати кризом. Један од услова је и да пад цена вредносних папира мора да буде драстичан, мали падови се свакодневно дешавају, и мора да је повезан са општом привредном кризом у једној економији.