Удружење власника акција "Телеком Србија"

Под појмом финансијска криза подразумева се процес општег континуираног пада тржишне цене финансијских инструмената, на одређеном тржишту. До пада цене долази због повећања понуде у односу на тражњу, односно када је општа понуда вредносних папира, у дужем временском периоду, већа од њихове тражње. Дисхармонија између понуде и тражње јавља се из претежно два разлога, а то је да инвеститори немају средства или не желе да та средства улаже у хартије од вредности. Дисхармонија надаље доводи до пада привредних активности односно смањена производње роба и улсуга и њихове понуде на тржишту. Ако, при непромењеној тражњи понуда опанде, то неминовно води до раста инфлаторних утицаја услед чега новац губи своју дотадашњу вредност. Такође, када новац губи вредност, долази и до пада курса домаће валуте у односу на страну, односно треба издвојити више домаћег новца за куповину стране валуте.

Не можемо сваку тржишну осцилацију назвати кризом. Да би нека негативна промена на финансијком тржишту названа кризом мора испунити одређене услове, односно мора имати посебне особине. За почетак неопходно је да буде општа, односно да захвата већи део финансијског тржишта и његове учеснике. Негативана дешавања на деловима финансијског тржишта нису толико забрињавањућа и представљају његов саставни део. Затим, битно је да је изазвана економским а не неекономским узроцима. Неекономски узроци нису трајнијег карактера и обично брзо дођу и прођу. Трајност је такође битан услов, јер краткотрајни поремећаји се не могу називати кризом. Један од услова је и да пад цена вредносних папира мора да буде драстичан, мали падови се свакодневно дешавају, и мора да је повезан са општом привредном кризом у једној економији.

ПРИВРЕДНИ ЦИКЛУСИ

Економска законитост је да се савремена привреда креће у циклусима који временом ритмично понављају. Врх привредног таласа, кад су привредне активности најразвијеније, назива се полет, а његово дно, кад су оне најслабије, назива се депресија (рецесија). У фази полета производња робе и услуга буја, понуда на тржишту је разноврсна и обилна, а тражња велика јер потрошачи, услед пуне запослености и високих зарада, имају велику куповну моћ. Између производње и потрошње влада приближна равнозежа, те нема инфлације или је она изузетно ниска. Пошто су приходи у привредним гранама стабилни и пристојни, а државни буџет попуњен, имаоци уштеђеног капитала настоје да га уложе у привредне или финансијске подухвате емитената вредносних папира, мотивисани могућношћу остварења високих дивиденди или камата. Отуда тражња за њима на финансијском тржишту углавном задовољава понуду. Курсеви вредносних папира већине емитената у фази полета су обично знатно изнад њихове номиналне вредности. Обрнуто се дешава у фази депресије.

Између две главне фазе привредног циклуса, налазе се прелазне фазе. Фаза побољшања стања у привреди, након депресије, назива се успон (оживљавање), а фаза погоршања, након полета, назива се криза. У фази успона производња расте настојећи да задовољи стално растућу потрошњу. На финансијском тржишту, то се испољава кроз озбиљан раст курсева вредносних папира привредних субјеката, пре свега акција. У фази кризе, дешава се обрнути процес. Криза и депресија, међутима, стварају услове за нов успон, јер се у њима из конкуренције избацују прескупи и преслаби такмичари, уводе се нова техничка и технолошка достигнућа, спроводи се штедња и рационализација.

Цео привредни циклус обично траје између пет и десет година. Након истека претходног циклуса почиње нови, на вишем или нижем нивоу привредних активности у односу на почетно стање из претходног циклуса. У последње време успон и полет, због озбиљног и организованог мешања државе и међународних организација у привреду, трају све дуже, а криза и депресија све краће. Тежи се ка трајно равнотежном стању у привреди и тржишту, између производње и потрошње, које би било у сталном благом успону. Томе знатно доприносе економске анализе и предвиђања привредних кретања, на основу праћења главних чинилаца у структури привреде. На финансијском тржишту се кретања курсева бележе свакодневно, путем тзв. Индекса. Посматрањем индекса у одређеном раздобљу, уочава се да ли је привреда у фази успона, полета, кризе или депресије.

УЗРОЦИ И ИЗЛЕЧЕЊЕ

Узроци финансијских криза су двојаки . Прву групу чине узроци заједнички са привредним кризама уопште, јер је финансијска криза обично само израз привредне кризе на финансијском тржишту. О тим узроцима постоје бројне теорије у економији. Монетарне теорије виде узрок у неконтролисаном повећању и смањењу количине новца у оптицају, путем кредитирања привреде, услед чега долази до инфлације и кочења привредних активности. Техничке теорије тврде да до криза долази услед увођења нових проналазака и унапређења у привреду. Тиме се повећава незапосленост, услед чега опада куповна моћ потрошача, упркос повећању производње. То наводи произвођаче на снижавање цена, које кад пређу извесну доњу границу чини даљу производњу неисплативом. Политичке теорије откривају узрок криза у неодговорном понашању политичара, који манипулишу пореском и монетарном политиком. Друга група су посебни узроци, својствени само финансијским кризама. Финансијска криза може да буде и узрок целокупне привредне кризе, као што се то десило са највећом светском кризом у историји од 1929. до 1933. године. Тада су САД и Француска увећале своје златне резерве, знатно изнад својих потреба у међународним плаћањима. Тиме су изазвале оскудицу злата на међународном тржишту, јер су у трезорима својих централних банака сакупиле око три четвртине тадашње укупне количине злата у свету. То је онемогућило трговце из осталих земаља, да дугове исплаћују куповином злата од домаћих банака и његовом предајом повериоцима кад год нису могли да дугове исплате уговореном валутом поверилачке државе. То је принудило остале државе да укину законе, којим су гарантовале имаоцима кованица и новчаница њихову замену за прописану количину злата, чиме је срушен до тада важећи међународни систем плаћања.

У случају финансијских криза држава предузима излечење низом мера економске политике. То може постићи снижавањем јавних расхода, ради снижавања пореза и растерећења привредних субјеката, смањивањем или повећањем количине новца у оптицају, кроз повећање или смањење каматних стопа на кредите централне банке осталим банкама у земљи, њиховим обавезивањем на повећање или смањење готовинске резерве у својим фондовима, или продајом односно откупом државних вредносних папира. Још једна од метода је селективно финансирање односно кредитирање профитабилних привредних активности и слично. Укупност свих тих мера представљ стабилизацију. Могуће је да се предузму и друге мере, као што је ограничење у спољној и унутрашњој трговини, забрана даљег повећања цена, забрана повећања зарада, забрана рада појединим берзанским трговцима, па и привремено обустављање трговине у берзама.

БЕРЗАНСКИ КРАХОВИ КРОЗ ИСТОРИЈУ

Процес наглог раста цена акција на берзи назива се берзански бум, док берзански крах представља њихов нагли пад ичесто означава почетак дуготрајних првиредних криза и депресија. Један од првих и најпознатијих крахова десио се у Енглеској, на Лондонској берзи давне 1720. године. Назван је Јужноморски мехур (Соутх Сеа Буббле), по енглеском називу компаније Соутх Сеа Цомпанy, која га је и изазвала. Девет година пре тога, енглески Парламент донео је закон по ком је основана поменута компанија, како би се задовољили повериоци који су државу кредитирали у неколико ратова. Уместо потраживања, повериоци су добили вредносне папире компаније Соутх Сеа, која је добила монопол над трговином између Енглеске и њених јужних колонија (Аустралија, Индија, јужни делови Африке...). Иако се очекивало да ће компанија остваривати енормне добитке, с обзиром на њен монополистички положај, она је од почетка бележила губитке, који су прикривани од јавности. Губитак се константно покривао новим емисијама акција и других хартија од вредности, за којима је увек владала велика тражња. На Лондонској берзи ове су акције биле убедљиво најтргованије, формирајући њихову веома високу цену, што је довело до тога да тржишна капитализација компаније Соутх Сеа буде око 500 милиона фунти стерлинга, што је било пет пута више од укупне вредности готовог новца у оптицају у свим земљама тадашње Европе. Тада се сазнало за велике губтике и догодио се први берзански крах у историји. Цене акција су драстично опале, поставши готово потпуно берзвредне, а обогатили су се само појединци, међу којима Принц од Велса, престолонаследник, као и председник Владе, сер Роберт Валпол. После тога, Парламент је донео такозвани Закон о мехурима (Bubble Act) у циљу заштите инвеститора од сличних обмана.

У новијој историји свакако је најпознатији берзански крах са краја 20их и почетка 30их година XX века. Током 20их година, пре свега на Њујоршкој берзи, али и на другим берзама у Америци, цене акција и других хартија веома су брзо расле. Владало је велико интересовање за улагања у њих, а већи део улагања био је на кредит, односно, инвеститор је плаћао само део цене одређене хартије (нпр. од 10% до 15%), док би остатак платио касније. С обзиром на тренд раста цена готово свих акција, очекивало се да ће о року доспећа сви бити у стању да плате остатак цене купљених акција, пошто ће у том тренутку моћи да их продају, остварујући капиталну добит. Узимајући кредит од брокера или банке за плаћање остатка цене акција, инвеститор је залагао купљене акције, као гаранцију. Уколико би цене акција порасле, он би их продавао и плаћао банци кредит са каматом, а уколико би дошло до пада цена, инвеситор би одустајао од куповине, остављајући акције банци да њиховом продајом намири дуг. Ове шпекулације су довеле до страховитог раста цена акција, далеко изнад њихове реалне вредности што је довело до правог шпекулативног берзанскох бума. Када се схватило да раст акција нема везе са реалним економским перформансама компанија, већ да је све ствар шпекулација, догодило се оно што ми данас називамо «црни октобар». Октобра 1929. године, готово сви учесници на финансијском тржишту били су у великим губицима, укључујући и професионалне инвеститоре и стручњаке. Када је 1933. године криза окончана, цене су изгубиле око 85% своје вредности у односу на 1929. Овај крах натерао је америчког председника Рузвелта да иницира доношење бројних закона у циљу спречавања сличних дешавањ, а који и данас важе. «Црни октобар» био је иницијална каписла за Велику депресију која је у наредној деценији трајала у САД, али погађајући и већину других земаља широм света.

Последњи већи берзански крах збио се 1987. године. Од 1982. у САД, али и на другим развијеним тржиштима, владао је велики оптимизам, који је довео до значајног раста цена акција и индекса. Изненада, 19. октобра, познатог као «црни понедељак», дошло је до драстичног пада цена акција, које је довело да само у једном трговачком дану индекси опадну за преко 20%. Овај удар осетиле су готово све развијене земље, па је чак на 19, од 23 развијене берзе, пад индекса био већи од 20%. До данас нису донети јединствени закључци о разлогу овог краха, али је јасно да су психологија масе и паника одиграли кључну улогу у највећем паду у једном дану на Њујоршкој берзи.

КРИЗА НА БЕОГРАДСКОЈ БЕРЗИ

Београдска берза током последњег квартала 2006. кренула је у снажан и убрзан раст. Током наредна три месеца, у првом кварталу 2007. раст је настављен и дошло је до правог бума Београдске берзе. Пред крај првог квартала, односно почетком маја, досегнут је врх, па су тако индекси вредели највише. У прва три месеца 2007. године индекс најликвиднијих српских акција Белеx15 порастао је за чај 67,18%, међуитим, како то обично бива, после великог бума и раста, следи циклус опадања цена и индекса. Ипак, иницијална каписла за берзанку кризу која је погодила Београдску берзу није била економске, већ политичке природе. Избор Томислава Николића за председника Скупштине Србије, донео је Београдској берзи снажан пад цена и индекса, па је тако Белеx15 у само три дана, изгубио скоро 15% своје вредности. Након његове убрзане смене, поверење у Берзу се накратко вратило, али онај бум, који је до почетка маја трајао, није настављен. Тренутак избора Николића за председника Скупштине може се сматрати као почетак берзанске кризе која од тада, па све до данас траје на Београдској берзи.

Наредних шест месеци на Берзи протекли су у благом, готово неприметном опадању индекса. Цене су, очигледно, биле достигле свој максимум, а политичка нестабилност превладала је разум и економску логику у доношењу инвестиционих одлука. У другом кварталу 2007. Белеx15 опао је за пола процента, док је у наредна три месеца, ситуација била готово идентична, јер је овај индекс изгубио око 0,75% своје вредности. Међтуим, даљи наставак политичке нестабилности, изазван пре свега најавама о отцепљењу Косова и Метохије, али и преиспитавњем услова даље интеграције Србије у Европску Унију, донели су крајем 2007. године снажнији и осетнији удар на Београдску берзу.

У новој 2008. години очекивао се одговор на бројна питања која су мучила инвеститоре. Почетком фебруара завршени су избори за новог председника Србиије, где је Борис Тадић однео тесну победу. Одмах наредног дана, 4. фебруара, индекс Белеx15 скаче за преко 6%, међутим, даљи раст активности на Берзи бива пресечен изјавама премијера Коштунице, о преиспитивању даљег правца Србије у односу на међународну заједницу. Мало пошто су се страсти смириле, очекивано или не, стигла је вест о једностраном проглашењу независности Косова и Метохије. За Србију, али и за Београдску берзу, која је већ месецима уназад била у проблемима, ово је био превелики ударац, од ког ће требати месеци да се опорави. Како су дани одмицали, све је било извесније да Влада Србије неће дуго потрајати, што се и обистинило у суботу 8. марта. Већ у понедељак, Берза је доживела реакцију инвеститора.

Недеља од 10. до 14. марта, могла би се назвати „црном недељом“ Београдске берзе, с обзиром на то да је у тој недељи индекс Белеx15 опао за 16,85%, а најгоре су прошле управо најликвидније хартије Београдске берзе. Из дана у дан цене акција су падале, често и у двоцифреним процентима. Панична спирала страха је отпочела. Врло је вероватно да су додатни удар на Берзу имали инвестициони фондови, који, управо, имају за циљ спречавање већих губитака по појединачне, ситне инвеститоре. У страху да ће цене акција и даље падати, па тако и њихове инвестиционе јединице у фондовима, инвеститори су се одлучивали на повлачење својих улога. Како фондови имају законску обавезу исплате инвеститора, морали су, у великом износу, да додатно притисну страну понуде на тржишту, спуштајући цене акција испод сваког реалног нивоа. Акције и оних компанија које су објавиле фантастичне резултате у 2007. години нису биле поштеђене, јер су фондови могли да најбрже продају само најликвидније хартије, односно, управо акције најбољих компанија.

Коначно, чини се да је већи и дубљи пад, а могло би се рећи и крах, заустављен. Прве су одреаговале компаније Сојапротеин и Ветеринарски завод Суботица, које су најавиле да ће откупљивати сопствене акције на Београдској берзи како би спречиле даље и веће штете по себе. Већ наредног дана, ове су две акције највише порасле на континуираном сегменту тржишта, а тај тренд је и касније настављен. Ефекти кризе која је Београдску берзу захватила половином 2007. и траје до данас, објавиљени су недавно. Тренутна тржишна капитализација Београдске берзе износи око 11 милијарди евра, наспрам 16 милијарди крајем 2007. године. Такође, просечан двени промет је са прошлогодишњих седам милиона евра, пао на два милиона.