Удружење власника акција "Телеком Србија"

На финансијским тжиштима постоји веома велики број стратегија које се тичу М&А активности. Постоје стратегије офанзивног типа, које за циљ имају стицање контроле над другим предузећем, као и дефанзивне, којима се пренебегава приликом одбране предузећа од покушаја преузимања. Што се тиче офанзивних стратегија, постоје две подгрупе. У прву, у којој је понуда за преузимање усмерена директно ка власницима, спадају операције на отвореном тржишту, јавне понуде, понуде са две цене и механизам борбе заступника. Другу подгрупу офанзивних стратегија чине оне активности преузимања код којих се понуда упућује менаџерима циљане компаније и у њу спадају два механизма, понуда за припајање и понуда „медвеђи загрљај“.

Операције на отвореном тржишту представљају иницијалну куповину акција и увод у неку од стратегија М&А. Овај механизам тиче се откупа акција циљаног преузећа директно од власника акција, на секндарном тржишту, односно берзи. На овај начин се ретко може доћи до значајнијег удела у власништву, што представља највећу ману овог механизма, јер број акција који се овим путем може стећи ограничен је бројем акција у слободном промету. Најчешће се на овај начин стиче мањи удео у власничкој структури, од неколико процената до неколико десетина процената, што представља увертиру за јавну понуду.

Јавна понуда представља један од најчешћих и најстандарднијих механизама преузимања. У питању је упућивању јавне понуде за откуп акција циљаног предзећа и објављује се у средствима јавног информисања, неретко и уз јаку пропагандну кампању. Да би понуда за преузимање била успешна, понуђач мора да понуди цену која ће значајније бити већа од текуће цене у секундарном промету. Највећа предност овог механизма лежи у чињници да понуђач помоћу њега може избећи менаџере, директоре и чланове управних одбора циљаног предузећа. Оно што је логично очекивати, јесте да ће се ипак менаџери ангажовати и саветовати власнике да не прихвате понуду и да ће, у крајњој линији, отпочети неку од дефанизивних стратегија за борбу против преузимања.

Понуда са две цене представља још једну варијанту јавне понуде за преузимање у којој понуђач нуди две цене за акције циљане компаније. Прва цена је виша или у неком смислу супериорнија, на пример исплата у готовини и одмах, и односи се на одређени максимални број акција, којима понуђач стиче контролу над циљаним предузећем. Друга цена је значајније нижа и односи се на преостале акције. Овим механизмом се успешно врши притисак на власнике акција циљане компаније да своје акције продају што пре, уз врло повољне услове и високу премију.

Борба заступника представља покушај појединачних акционара или групе акционара да преузму контролу или унесу неке друге промене у пословање акционарског друштва. То се врши путем механизма заступања власника акција на годишњим скупштинама акционара. Заступање означава право да се гласа помоћу акција неког другог акционара. Идеја целог механизма је да се искористе гласови оних акционара који апстинирају од гласања за поједине одлуке друштва, до чега долази услед њиховог веровања да са ситним уделима не могу пуно да утичу, а што је објективна последица дисперзије власништва на велики број акционара. Услов за отпочињање борбе је да једна група има одређени проценат гласова. Они преко својих представника покушавају да изложе своју визију и програм развоја компаније и тако приволе остале, неопредљене, власнике акција да им дају галсове.

Понуда за припајање представља понуду коју једно предузеће упућује директно менаџерима циљаног предузећа, са жељом да се изврши припајање, удруживање или куповина. Менаџери циљане компаније могу самостално да одлуче о понуди, узимајући у обзир низ релевантних фактора, као што су, на пример, позиције оба предузећа, услови понуде, разлози, користи, финансијски ефекти...

„Медвеђи загрљај“ је специфичан механизам преузимања у ком се, без претходне најаве и упозорења, упућује писмено обвештење менаџменту циљане компаније у којој су садржни готово сви релевантни услови преузимања. Понуда је названа „медвеђи заграљај“ јер је менаџерима циљаног предузећа обично остављено мало времена за доношење одлуке, а најчешће се ради о понуди даеко већег и знажнијег предузећа, која се тешко може одбити.