Удружење власника акција "Телеком Србија"

Што се тиче финансијског тржишта, сегмент секундарног трговања власничким хартијама од вредности не одражава искључиво цене акција, већ представља и место мерења укупне ефикасности пословања и управљања привредним субјектима. Зато се овај сегмент финансијског тржишта назива још и појмом „тржиште за контролу предузећа“, односно привредних субјеката чијим акцијама се тргује. Овај механизам је веома прост и реагује тако што награђује добро а кажњава лоше пословање.

Механизам за контролу тржишта се активира када дође до слабијег пословања предузећа и када незадовољни власници почну да продају своје акције, што неминовно доводи и до пада цена. Лоше пословање може довести предузеће у две ситуације, банкротство или да дође до преузимања од стране другог предузећа. Зашто долази до преузимања? Из простог разлога зато што су цене акција ниске. Уколико је предузеће добро послује до преузимања неће доћи јер би то било доста скупо. Постојање тржишта за контролу предузећа присиљава менаџере да поштују интересе својих акционара, а основни интерес је максимирање профита.

У ситуацији посредне контроле менаџера и оштре тржишне борбе неминовно долази до концентрације и укрупњавања капитала односно до вољног и невољног преузимања и удруживања. Капитал се удружује ради проширивања тржишног удела, да би се остварила већа ефиаксност или да би се наставило пословање уз јаког партнера. Удруживање је вођено правилом да један плус један дају три, што представља основу свих мерџера и аквизиција. Овим се жели постићи синергетски ефекат, а у основи синергије је да две компаније, удружене, вреде више него две одвојене,односно њихов прост збир. Велике и јаке компаније купују мање (аквизиција) ради конкурентности и смањења трошкова , а мале и слабе се удружују (мерџер) да би парирали великим и опстали на тржишту.

Из горе навеног видимо разлику између мерџера и аквизиција. Када одређена компанија преузме другу и прогласи себе новим власником, такву куповину називамо аквизицијом. Преузимањем акција купац преузима и њен посао, што са прване тачке говори да преузета компанија престаје да постоји. Међутим, када се две компаније, обично исте тржишне величине, договоре да удруже своје снаге и наставе своје пословање као једна, нова фирма, тада говоримо о мерџеру.

Иако је, рекло би се лако, направити разлику између мерџера и аквизиција, у стварности линија њиховог разграничења није толико видљива и прави примери мерџера и аквизиција се дешавају врло ретко. У великом броју случаја, због негативне конотације коју аквизиција носи са собом, компаније приликом преузимања, уместо аквизиције (преузимања) говоре да је у питању мерџер (удруживање) и тиме покушавају да оставе бољи утисак у јавности. Чак иако долази до „удруживања истих“ (мисли се на предузећа исте снаге и величине), рекло би се кристално јасан мерџер, али ако једна страна то не жели, онда то свакако није, већ је у питању аквизиција.

Видимо да у стварности разлика између аквизиције и мерџера, само у томе да ли се ради о вољној или невољној куповини односно како ће се та куповина представити јавности.

Закључујемо, да је веома битно да предузећа ефикасно послују, односно да менаџери испуњавају основи захтев акционара, а то је профит. Уколико то није случај, преко механизма контроле на секундарном тржишту, долази до пада акција што би их даље довело у ситуацију невољног преузимања или банкротства.